Zorica je i dalje lezala u budjavoj sobi u jos budjavijem krevetu. Ispod nje se jasno sirio miris budjavosti i vlage. Iz susedne sobe tukli su najtezi tonovi, treslo se celim spratom. Prevrtala se po krevetu. Jos nije bila svesna sta je u njoj citavo. Sta je prezivelo palice i sve one psovke koje je sama zaradila svojim predugim jezikom. Mozda joj se cinilo da tada radi nesto poput dobrog dela, a da ce joj se istina obiti o glavu nije ni sanjala. Nije bila svesna da je cak i do toga doslo.
Ne idi od mene ti, jedini, nasa sreca pred Bogom je zapisana. Ne idi od mene ti, oo jediniiii, trazice te nekad nasi sinovi …
Culo se iz susedne sobe. Bolnicarke su jasno davale do znanja da je zivot svakodnevno uzbudljiv, da su raspolozene od jutra do mraka. Da su i one tadasnjom kulturom uzdignute. Viorile su se krupne lokne, sevale su kratke suknje a oni kojima je pomoc bila potrebna, pisali su u krevet. Sto od muke, sto od bola u predelima koji nisu vise mogli da kontrolisu. Zorica je bila jedna od njih, vikala je stenjala je…Cupala se, ujedala se… Bolelo ju je nesto u predelu stomaka, nije bila ni svesna da se jedva pomera. Od bola nije bila svesna.. Boleli su je jos vise taktovi koji su je primoravali da skici od muke.
Setila se Bobana.
Najezila se, sevale su joj slike sa poslednjih zurki koje su zajedno posecivali. Poslednjih nocnih ludovanja uz rock and roll. Volela je tu muziku, volela je taj nacin ispoljavanja, prenosenja emocija. Nije se stidila ni da pridje Bobanu na jednoj takvoj zurci. Ugledala ga je jednom prilikom dok je cekala Anu, ugledala i skamenila se na njemu. Tu je i ostala. Od tog kovanja, njih dvoje su prelazili sve putanje zajedno, ruku pod ruku. Cinilo se da su jedno za drugo, nije ni slutila da ce je posle nekog duzeg perioda sutnuti. Da ce je tek tako olako odjebati. Boban je zaista obecavao, bio je dobar decko, bio je zeljan, nekad i previse pohlepan. Znala je da je lak za obaranje, da je mamac za nasedanje. Cuvala ga je.Suze su joj harale modrim licem. Slivale su se istim onim pokretom kako ju je nekad Boban ljubio. U iste one obraze. Bila je sva mokra. Koza joj se nabrala, zajacala je…
a oni kojima je pomoc bila potrebna, pisali su u krevet. Sto od muke, sto od bola u predelima koji nisu vise mogli da kontrolisu.
U glavi su joj se pojavljivale i slike svoje majke. Pitala se gde je i sta radi.Da li i ona place? Koliko zaista nismo bili spremni? Niko nas nije obavestio? Slagali su nas? Ubice nas ? Motali su joj se po glavi najskrnaviji oblici nekog prizivanja opet one reci koju je prezirala iz sveg srca, nikad nije zelela da izusti kroz njen usni otvor. Znala je da joj niko nece dati dobar odgovor. Niko nije bio u stanju da joj odgovori, ni oni nisu znali. Oni koji su znali su odavno pravili drustvo ili njenom ocu ili njenoj majci. Drugi su koracali stopama novih. Preporodjenih. Pratili su ih u stopu, divili im se. Svoje su izdavali i besili, osudjivali. Morao si da ih pratis, da bi imao, moras i njih da imas. Oni su tebe odavno prisvojili…
”Sta se prenemazes? Ajde mrdaj se!” - vikala je sestra, vikala i sve za sobom spustala dronce svoje povijene suknjice. Koracala je sitno ali prefinjeno. Duzi korak nije mogla da preovlada. Visoke potpetice su je pravile jos vecom gromadom.
Trgla se i bledo izgubljeno pogledala u previse nakindjurenu devojku. Sjastilo je sve na njoj. Samo je preko njenog dekoltea visio lanac sa ogromnim krstom. Verovatno joj je simbolicki privlacilo to da radi u ustanovi gde je zadatak, pre svih oterati djavole. Zorica ju je i dalje bledo gledala. Jasno joj je vec tada bilo sve.
”Boli i treba da boli, skim se vucaras jadnice? Dakle, ovde su ti rezultati? Hoce neko doci da te obidje? Sta to smrdi? ”- prebukirala je samu sebe sa tolikim pitanjima. Nije joj bilo sve bas jasno.
Zorica je vec odavno odahnula od srama i stida. One iste suze su joj se otopile, jos vise rasusile nanete modrice. Pokusavala je da prozbori, da mrdne bar malo svojim zapetljanim jezikom.
”Ja… pa …mo moz mozete da javite mmmoojoj baki da sam ovde? ”- jedva je oterala strah iz svog glasa i prozborila. Tresla se i dalje…
….
