Sva ona umorna lica od proslog meseca su nestala, prefarbala su se. Svi bljeste nekako, svi su prepuni nekih cudnih osecanja koje zele da podele sa tobom. Dragi su, trude se. Tebi dodje da se uhvatis za gusu i da se deres, tako te bar niko nece cuti i mislice da se radujes istom kao i oni, istom tom ludilu.

Spisak zelja je lezao na jednom radnom stolu, tik uz godisnji izvestaj uvoza. Nije bilo vremena da se zavrsi, to moze da saceka i prvi januar. Zasto da ne, ali spisak zelja, citko ispisan, jos podvucen nekoliko puta, prioriteti naravno na pocetku jasno odaju da su ocekivanja u sledecoj godinu ogromna, ono manje bitno na sredini, kraja nikad. Cemu kraj kad su zelje besplatne?!

Ludi provodi, luda mesta a jos ludje odelo. Da, o tome se prica konstantno bez pauza izmedju silnog monologa. Pricaju i ne slusaju se, urlaju, deru se. Kao da se takmice u nekom nadvikivanju. Ti si lud i sedis po strani, gledas i smejes se. Smejes se ali u sebi zadrzavas poslednju emociju pred krik. Zamislis se, jedino to jos mozes u takvoj situaciji, da opet pobegnes od njih, ne zeleci da im otkrijes da ces istu tu novu godinu docekati sa par najsladjih kolaca i kokicama uz mozda neke klasike na dvd-u. Ne zeleci da im tom cinjenicom pokvaris svu tu euforiju koju su stvarali nedeljama.

Da, hocu, uz tv. Gde inace , gde u koju masu? Odlucio sam da mi taj dan bude nalik retrospektivi protekle godine, one, tad cu sigurno reci, 2008 godine. Brzo je prosla, covek se ni ne okrene, a ona prosiba. Kao da joj se negde zuri. Zazmurimo i tu je vec, kraj pocetka. Mozda se nekom otegla, mozda se onom ulicnom sviracu otegla, njemu nije sigurno proletela, on sigurno pamti i treci februar, i dvanaesti mart i trideseti septembar. Njegov je spisak kratak, on ima samo jednu zelju, on nema mora zelja ispisanih citko i poredjanih po prioritetima. Njegov prioritet je da i sutra uspe da osvira koju ariju. Bar da pocne.. Da prste okrepi.

Ja spisak ni ne posedujem, nisam stigao da srocim, nisam ni razmisljao o prioritetima, ni o bilo kakvim zeljama. Ono sto zelim verovatno moram i sam da odradim. Sa neba nece sigurno pasti, niko ti drugi nece pokloniti. To sto meni fali sigurno nisu nova tehnoloska dostignuca. Ja mozda samo zelim toplinu neceg, nekog. Toplinu i sebe samog, par niti razumevanja sebe i svojih potreba. Svojih ideala. Svog sjebanog ega.

Zelim i da cujem jednu melodiju na klaviru odsviranu.

A drugima zelim isto to, najbolje je kad si sam sa sobom u najboljim odnosima. Pa nadamo se tako u iducoj godini. Da prestanemo da budemo na ti, da se pozdravaljamo sa Vi! Da klimnemo glavu pri prolazenju pored neprijatelja, da prijatelja potapsemo po ramenu, da se i na najvece uvrede nasmejemo. Da podrzavamo sami sebe, da se jasno sklonimo od pobesnelih ljudi lutalica.

Pa kom zelje a kom snovi. Sreda je sredina nedelje. Ako ne uspe, ostaje onaj lek za svaki bol, pusti muziku, i igraj sve ce biti okej. Suze su isto okej, zaplaci, nasmej se i zakoraci onako kao da prelazis preko praga u tu novu 2009 godinu.

Srecna Nam Nova Godina!

Marco Obi

”Nije losa ideja, samo kako ces to da izvedes?” - uh …. hmm ……

Kako pokloniti tuznima srecu, grubima neznost, usamljenima ljubav? To nije stvar, to se ne prenosi tako iz ruke u ruku, to se ne moze opipati, da moze pa svi bismo bili srecni, mozda presrecni. Kako da onom sto pada, poklonim snagu da ustane, carobnjaci ne postoje, dobre vile zive daleko, samo kad mastamo su tu oko nas, princevi su odavno galopom ostrim otisli na neko drugo mesto, princeze su skrivene. Mi? A gde smo svi mi u tome, u tim bajkama u istim pakovanjima zamrseni prelepim masnama. Kome se mi predajemo? Da se zapakujem i posaljem negde daleko nekome na neku cudnu adresu, da se skotrljam nekome pred vrata i tuzno pogledam. Na poruci pored mene, mozda ce da stoji : ” Da ja sam to pakovanje ljubavi, srece i neznosti, Srecni Praznici!”

Ili ne, da se popakuju sve bajke sveta, da se poklone svim sanjarima, svima onima koji su tu negde al nikako da isplivaju, da se poklone i onima na kraj srca, onima bez istog, onima dalekima koji su se izgubili, onima koji tek pocinju da uce prva slova. Prve oblike slova zivota. Mozda bi se svi oni naljutili zbog toga.

Tako trazimo i dalje odgovarajuce poklone za novogodisnje ludilo. Tesko je pokloniti nekome nesto sto nema, tesko je izdvojiti sav onaj strv koji je na prodaju. Pa danas se i sreca kupuje. O ljubavi i da ne pricamo, i to nas je pobedilo i to se prodalo, trazilo i naslo odgovarajuci kapital.

Od Vas ne ocekujem nista, nista mi ne treba, imam Vas, tako jednostavne i tako prirodne, izgubljene i odbacene ljude. Imam Vas sa Vama mi je najlepse. Imam Vas, drugi mi ne trebaju. Upakovacu vam svima u kutijicu malu, nekoliko parcica srece, ljubavi i neznosti. Znam to moze, to je lako, uzmes u ruku, toplo spustis na dno kutijice, stavis poklopac. To je to, nista lakse nema od pakovanja poklona. Pogotovo takvih, malih, punih nacijih osecanja. Upakovacu i preko svega stavicu masnu, sto vecu, sto obilniju da pretegne sva ona upakovana osecanja. Sve one najlepse odabrane parcice.

Nekom cu upakovati i poslednju rec, bilo je lepo ali dosao je kraj. Tako cu u ono sto sledi uci rasterecen, uci ponosan, prebolelo se i to. Otislo u jos jednu stranicu zivotne knjige. Sitna slova, ne zelim da pridodajem znacaju toliko, ali…                                                                                                                                         Ne zelim ali ipak to radim, radim konstantno jedno te isto. Trudim se da poruka bude isto tako ispunjena najtoplijim osecanjima, iskrenoscu pre svega. Najbolje je tako za oboje, sledeca godina ce doci bez uperenog prsta bez stida ali mozda sa malo manjim osmehom i sa mnogo manjim zarom u ocima. Trudili smo se posle svega.

Moji ce pokloni da budu najlepsi. Mozda nece iz njih isplivavati tolike nularice, mozda iz njih nece izlaziti toliki sjaj nekog skupog papira, ali ce sigurno iz njih da navire ono najlepse sto postoji medju nama svima, ljubav, ikonska emocija i lepota nas samih.

Magija svima Vama!

U pozadini se cula lagana muzika, tonovi nepoznati, reci teske. Masa izgubljenih pretovarenih galopa i dalje zuji okolo. Tisina al opet buka. Tako je poceo kraj i tu se stavlja tacka. Pokloni su kupljeni, kupljen je i papir da se upakuju, samo vremena za pakovanje nije bilo, sumnjam da ce ga i biti, samnom sigurno nece.

Odavde moras dalje, sam jasno ides precicom. Procice to, pricaju drugi. Pricaju i dva tri lagana udarca po ramenima. Sad ih je ukupno preslo milion. Svaki put po dva, nekad i tri. Nekad se desi da se ruka i zadzi na tom mestu, da je i do sledeceg otpozdravanja nosim sa sobom.

Korak unazad, korak samo dva meseca ranije i tu ces naci pocetak price. Pocetak jasnog prijateljstva, jasne obostrane srece i jasne topline. Vidljive. Tacno ono sto se ocekivalo, neko ko ce da cuti dok i ti cutis, neko ko ce da se smeje dok se i ti smejes, neko ko ce da napravi tuzan izraz lica, dok prepricavas svoju zivotu pricu. Da, izraz tuzan ali iskren, dok pricas jasno ces da primetis na istom tom licu i slike iz tvog zivota, kako se kroz oci preplicu, premotavaju, dopunjuju, mozda malo menjaju. Zelja istog lica da je sve moglo bezbolnije da prodje. Sumnjam da je moglo.

Sedeo sam tamo u cosku sa dva tri prolazika, iste gradje iste visine istog zamisljenog pogleda. Cekao da prodje vreme, da se zavrsi i ovaj suludi dan pojavljivanja medju ljude. Prolazi vreme, smenjuje se dan za noc, smenjuje se tako da si predan istom, da se trenutak tog smenjivanja zagubi u nekom cudnom stanju.

Ja odustajem, ne mogu vise, i ovde se predajem. Lepo je, ali zaustaviti se i okrenuti se ka drugom putu. Istom onom putu od prosle godine, sa onim drugima ljudima, neznijim toplijim ……

nastavice se …

Gde su nase duhovnosti, nase lepe norme koje smo negovali? Koje smo nasledjivali od majki, od oceva od pradeda i prabaki?  Tako zapocnemo nesto, gradimo neku slogu, jedinstvo na svetskom nivou, ali olos se pojavi, porusi kao kulu od karata, uzdahom besa dobro ne poslovajucih planova. Sve se danas, vrti oko onog sto najvise volimo da cujemo kako suska, ono sto je vrednost i sto vrednujemo toliko. Nebitno skroz.

A ljudi robovi potlaceni, svedoci i uzroci globalne komercijale. Prodaj, budi prodan, kupi? A gde je tu kvalitet necije duse, necijeg duha, necijeg ponosa? Bas tamo u necijoj kasi! Ja necu da budem rob, ja necu da budem proizvod za prodaju, necu da se smejem kad mi nije vreme, necu da se prerusavam, necu da bezim, zar nam nije bilo dosta tmurnih nedaca, tmurnih sati i propalih uzaludno proplakanih sekundi.

Gde mi je danas ponos, gde mi je danas nestala ljubav prema domovini, onu koju sam samo ja gajio tajno u sebi i nisam isticao prema drugima. Zasto neko mora da zna odakle sam, da li je bitno ciji sam? Da li sam plav, smedj ili crn?  Zar mi ova ”maska” na licu ne stoji najlepse? Niko ne zna odakle sam, niko ne oseca miris juga ili severa, niko ni istoka ni zapada. Ta je maska deo mene, deo onog sto sam u zivotu ucio, sto sam naucio i sto jos uvek ucim. Moje reci.

Da se vratim u svoju ulicu, bio bih stranac, tuzan i odbijen. Tumarao bih tako nekada kaldrmom koju smo svi toliko voleli, toliko negovali i izvadjeni kamen vracali toplo na svoje mesto, bas tamo gde i pripada. Kamenje nismo mesali, nisu voleli da budu izmesani, tacno opet na svoje mesto, tacno u svoju rupu u svoje leglo.

Danas, kao i ostalih vrednosti nema vise, ni tog kamenja ni te topline vracanja, danas su svi tamo negde, ne znaju ni oni gde, lutaju za svojim karijerama, ko zna kakvim puticima, ko zna na kakve prepreke nailaze.

Ovo ne lici ni na sta,  znam sve je zbrda-zdola. Nebitno, bitno je i dalje da sam ljut, da sam depresivan i tuzan. Jasno je, tesko se danas opredeliti da budes svoj, da te ne ugnetavaju, da ti ne serviraju, da ne gledas kako drugi kradu, kako izmisljaju svoje aristokratko poreklo, iako su do juce ziveli ko poslednji slepci, bili glavni pregovaraci novog pokreta, glavni svedoci i glavne uloge novih pravaca. Secate se?

Ja cu mozda nekad i biti svedok nejasnoce, nekih cudnih gajanja osecanja prema jos cudnijim pojavama.  Ja se borim da vetar duva normalno, da nosi samo ono sto je u prirodi za poneti, da se jasno kaznavaju krivci za ono sto je danas uzrok svog ovog sranja medju nama. Ovog zla koje nam tece venama, ovog prokletsva koje gajimo kao normalne vrline. Ja cu tamo daleko uskoro, gde je nebitno ko si, sta si. Imam taj predosecaj, ja nisam rodjen da budem tu gde je sprzena trava, oronulo drveca bez ikakvog zivota i topline necijeg dodira.

Dok vi debeli lopovi, manijaci i ubice zderete, pijete i umirete u slasti, zderite i dalje, dugo cete jos tako zderati, bez disanja izmedju zalogaja. Samo kasno ce biti kad zastane.

Zar nam dragi moji prijatelji, blogeri ili kako vec, vi sto ovo mozda i procitate, zar nam nije dosta suza, ratova bilo kakvih kriza, praznih kontenjera, silovanja, ugnjetavanja gluposti… Zar su te vetrenjace toliko jake da ih ne mozemo slomiti. Dokle ta borba traje, gde je kraj, kad ce ovom svetom da zavalada sreca, radost i ljubav.

Secam se samo jednog, necijih reci, pokloni se svojoj dusi, ona je tvoja, deo tebe koja ce ziveti posle svega. Verujem da ce bar ona znati da se nosi sa svim nametnutim spoljasnjim okruzenjima, nadam se da ce bar ona biti toliko jaka da ovu bitku nastavi.

P.S Nedostaje mi neko mnogo, neko ko je bio stub svega ovoga, neko kome je mozda i svaki moj napisani oblak reci posvecen, tajno naravno. Neko ko mozda i nije verovao da cu da pisem i da se prepustim pisanju, da cu da sanjam reci, da cu svoju glavu da preopteretim tolikom dozom izgubljenih reci.

Uskoro ce i doci dan koji slavimo odvojeno. Stisni zube, docice dan kada cemo opet biti zajedno. Verujem u to!

Ja ne bojim se. Navikao sam vec. Navikao da se nadaju mom gazenju. Svi ti prokleti ljudi, zlostavljaju moje emocije. Svi oni zajedno se prave zdravim. Jakim, rumenim. Sta imaju od toga, na okolinu su se vec navikli!

Dok se penjem stepenicama, dignem glavu visoko, gazim tesko. Gledam gore, sa strane se nema sta videti, jasne su sve te crte lice koje se iz dan u dan pojavljuju i uvek na mom koraku ka visem, zapocnu tiho saputanje. Da, prvog dana su te osudili, prokleli, etiketirali.

Ucinilo mi se.

Smeskaju ti se na fin nacin, tek onako da ne pomislis da su bahati. Onako te otpozdrave, da im se vise ne zelis javiti. Kazu glasno da ih svi cuju, a ti onako u cudu, ne znas sta bi pre pozeleo, da propadnes u zemlju, da se nasmejes ili da uzvratis. Izgubis se, a jezik koji je i ovako ispreplitan, zaplete se jos, u jedan cvor vise.

Mozda mi se i to ucinilo.

Od prvoga minuta ja samo jedno znam, znam da sam pao i ovaj put sa Marsa, dalekog Marsa, toliko isprozivanog. Znam da sam i nekad tako lepo leteo. Sad, oduzese ti i krila, kazu ti spusti se dete, ko leti visoko, nisko ce da tresne.

Jos ce me ubediti da mi se i to pricinilo. Nije.

Znam da mi se ovo ne pricinjava, znam i da mi remeti mir, da zahladim kad mi se ucini da mi se pricinjava. Zahladnim, zanemim, pobelim. Nasmejem se.

O pamecu, eh toj pamecu toliko sicusno ispisem dva tri reda. Da mi je pamet sad, sutra bi mi bilo drugacije. O skretanju ne pricam, ja lutam, prolazim, nailazim na razna cuda prirode. Visoka, sitna, debela, tanka. Neka lepa, a nekad ruzna. To mi se ne moze ucitniti, to je tako, napravljeno. Ljudska lepota se vidi i kad je ne gledas.

Ucinilo mi se i da vidim neciji pogled, tmuran, nabubren, prost. Ucinilo mi se. .. Od tog minuta, letenje se svodi na niske grane, kao da se spustam ka prizemljavanju. Ucinilo mi se.

Ne znam sta zelim, nisam stabilan niti zelim to da budem, nemam listu zvanicnih stavova i ispisanih, dobro proucenih. Sta ce mi to, mislim kako ustanem, dal na levu ili desnu nogu? Da razmisljam unapred nemam vremena, i ovako mi je dan kratak, jos kad bi uskladio dnevno razmisljanje o situacijama, pojavama pa i vama gde bi mi kraj bio. Zakoracio bi verovatno u 72 cas.

Na samom pocetku, ni taktika nije uigrana. Nemoj da se cudite, tako je. Jasno se zna kako se stoji dok se ceka autobus, red u posti pa i isped izloga. Covek izadje iz sela al selo nikako iz coveka. Slabo ste se trudili, nikako.Sve ovo, pa i ono i onaj off i ovaj picvajz su deo mene. Jedna strana ispunjena do kraja, emocijom naravno, sve sto radim u zivotu radim sa emocijama. Ne padam tako lako na komplimente, vise volim kritiku. U zivotu mi ipak zasmetaju minijaturne stvari, skroz mizarne. Tako i konstatacija pojedinih kako Urban-off propagira hrvatski jezik i ustastvo. To me je shokiralo, dovelo u jedan sasvim neugodan polozaj. Cemu to? To je kritika? Osuditi nekog? Pa draze bi mi bilo da kazete da sam nepismen. U pojam me je sateralo i to da urban ne citaju samo urbani ljudi vec i po koji zalutali brdjanin. To je moj veliki poraz.

Mozda je ovo samo deo predigre zvane ljubomore, udar na mane samog, i da jeste nije bitno. Jajare, brdjani ili ti slebdenici svakakvih ruralnih sredina obecavam da pri jednom istom misljenu nikad ostati necu. Inteligencija je deo menjanja, promena, istrazivanja a ne tapkanja po jednom istom trulezu.Kako vam ne dosadi da non stop nosite crno? Da se prangijate iz dana u dan i da pevate dnevno jednu istu pesmu? Ne umara vas to nikako?

Moj zivot je urban, da nije verovatno ne bi ni urban postojao kako postoji, dosledno, za nesto vise ima vremena. Nazovite to i kao gubljene vremena, kvazi hobi ili mozda praksom? Sreca moja nije na vama da odlucujete, zato volim virtualnost, tacno kad ti neko zasmeta just delete or remove! Sve to u jednom potezu, ako se tacan broj iz prvog moze selektovati.

Pohvalicu vam se iz dana u dan dobijam komplimente. Nesto sam se promenio, razvedrio sam se. Nisam namrodjen i ne gledam vise besno. Pitaju me tko te je to pripitomio? Upravo vi, takvi kakvi jeste, slatki moji frendovi koji svoje govno ne cistite ispred nosa, vec paznju pokanjate tudjem. Velikodusni ste, brizi i sve ostalo samo, moje greske su zastale na trecem prstu desne sake, vase su odavno presisale i nozne!

Urban i ja i dalje nastojimo da postojimo!  Zeljni urbane borbe protivh sjebanih vrednosti, urusenog indetiteta i za slobodu govora, za jasnu i lepsu Srbiju, Evropu, Svet! Ne ocekujemo Nobela jer i njega dodeljuju placenicima i jajarama slicnim. Ni vasu podrsku ne ocekujemo, podrska njih 11 je sasvim dovoljna. Jaci smo i od  Grupe 7 !

Kada koracam pustim hodnicima zdanjem iz 18 veka, osecam da se tlo klima, osecam da se hodnici sire, da se sputavaju na kraju, da se sredinom suzavaju. Da se lagano njisu. Dok koracamo zajedno, crvrstina ih obuzima. Dok za vreme stajanja, suprotnih i paralelnih ulica nema, tisina i sram. Sram tako jak, tako ubedljiv da su nas poceli izbegavati.

Rec, po rec nemamo nista, ja i dan danas tu sa casom u ruci. Primaknem je kad kad usnama, primaknem i odbijem. Tecnost kaplje, sliva se niz bradu, ni obronke napacene debele oziljke, podno podocnjaka teskih za sakriti.

Osamdesete su mi prosle u trazenju. Prosle i nesecam ih se. Izgubilo se tada sve, svest, licnost zelja. Sve se odbacilo i nestalo poput praha na kisi, poput onih prepunih pijaca jeftinih stvari koje planu za sekudu. Tako su i zelje silne koje su se zelele pre toga pogubile u traznjenju.

Devedeste e proklete devedesete unistile su i zelju za zeljama. Unistile su svaki tren bega iz stvarnosti. Tezilo se tada korakom unazad, tezilo se bezanjem ka drugacijem, nije se tako lako uspevalo. Nije se dobijalo tako lako, nismo se ni trudili toliko. Mimoisli smo se tamo na raskrscu, secam se jos i dan danas. Tamo gde je pisalo velikim slovima, ne skrecite ako ste sami.

Danas kad se i seda naviru, sede od umora i traganja, isto je sve. Bez plasta, bez nada tu se na toj raskrsnici opet razilaze mladi .

Razvucen izmedju dva sveta, dva drustva, dva oblaka, izmedju tudjeg i novog domaceg, izmedju spletki i ismejavanja. Izmedju svega sto je odrvatno, a za lepim se jos uvek traga. Iz dana u dan ocekujes prodorno sunce, sicusne insekte, drugacija lica nasmejana i pitoma, a dobijas samo odbojnost i prezir. Da te mrzi na osnovu prljavog dzempera, izlizane jakne i iscepanih patika. Pocinju da sumnjanju i gaje nadu da ces se predati. Nestati.

Umoran sam, predajem se. Premoren od svakakvog izlizavanja tudjih emocija, nekog laznog razumenvanja i prepucavanja velicina. Premoren i prebledeo od preslusavanja svojih zelja i ocekivanja. Tudjih uspeha, svojih svakodnevnih padova. Ocekivanja, predavanja i svakakvih zeljnih radnji a za uzvrat odlicje luzera i iluzioniste.

Ajde pomerite se, bezite u stranu. Ne zelim da vas gledam iako vas volim. Sklonite se, zelim samo putanju da gledam, svetlost koja dopire kroz obode horizonta, da se po njoj teturam ka sledecim iluzijama.

Ziveti zivot treba znati, treba ga razumet ali mu se ne treba prepustiti. Diriguj dok si zdrav, kad se razbolis predaj se, svejedno ces nestati. Bura, let, odlasci i polasci, sve ces to moci na fotografiju da stavis, samo ono sto ti tog trenutka budes osecao neces moci, to je ono sto ovde u svemu ovom najvise i zna da boli.

Verujte u mene. Sanse, vera nadanja. Sutra ce mi biti bolje, sutra cu se prisecati prekosutra, a prekosutra cu i zaboraviti sta je bilo juce. Ne dajte se praznim dodirima, ne dajte se laznih osmesima, ne prepoznajte se sa ulicnim pozdravljacima, negujte duh i veru, negujte strast prema visem, negujte osobenu strast prema onom sto nas pokrece, sto nas je stvorilo i sto ce nas unistiti.

Ja sam ranjen, u dusu svoju, u oko svoje. Ja sam ranjenik pojedinaca, drustvenih poredaka, laznog morala i sugestiranja na cinjenicama dobrote.

Ne mogu sa njima, ne poznajem ih, ne mogu ni da ih upoznam. Ne dam da mi remete mir, ne dam svoj mir za njihove prazne price. Zelim samo jedno, da se pretvorim u prah, da odletim u visine. Da tamo zajedno sa mozda slicnim budem svoj ideal.

Moji su ideli vama nepoznati, strani, smesni, moji su ideali vama strasni, preplaseni i nemi.

Sve je opet pocelo nekako davno, pitaj moju kewu. Majke mi rodila me je kada je padao sneg. Pricala mi baba, steta nisi stigla da je upoznas, mada poznaje je tvoja baba. To su one fore pre Isusa Hrista. No, kad smo vec kod njega bilo bi glupo a da ne spomenem da je stariji samo jedan dan od mene. Parnjaci smo, nekako smo slicni u svemu sto radimo. Uh, uh, nemojte se krstiti, pa to se ne radi po blogovima, to se radi u redovima po crkvama.  Tamo su se zesci redovi stvorili. Skontale kurve da im Bog fali, a lopovi i ubojice da se gresi ipak moraju otaljigati nekom ispovescu, istom takvom svestenom licu. Sve je bagatela. Samooprcavanje samih sebe, tako se uvlace u kolotecine da im od istih samo miris i prija.

Sta sam ja? Pitaju te a? Vanzemaljac? Pa da, kad smo zajedno sumnjam da bi i bili u stanju od muke da pitaju. Nesto im se desi u glavi, totalno neresiva postavka jednacine, sta ti zapravo radis sa mnom? Svi su u cudu, verujem im. Stvarno imaju razloga, da sam Stojan setao bi svaku cicu sa nabudzenim poprsjem ulicom i odlazio od kuce do kuce i na sav glas vikao: ”vidite me zar su mi muda mala”?!

Stojan nisam, leceni svakakav jesam znas i sama, cula si od mene. Saputali su ti i drugi i danas ti sapucu na sav glas. Suskaju nesto medj sobom, suskaju tako da nacnu samo dobar zalogaj predpostavki, predrasude su tu odavno iscezle. Tu se samo radi o naboju besa u kom se i jadne zlezde upale. Muka, cista propalitetska posla. Nesto mozda drugo? Ne, za nesto drugo i ne znaju!

Krenes niz ulicu, mole boga da se sapletes. Ti ih pozdravis sa prstom u grkljanu, aludirajuci tako da ti se povraca. Da ti je muka, nasmesis se i krenes dalje. Zar da dizem srednjak, uh pa to je za elitu. Meni su pertle uvek uredno svezne. Tu ste se zajebali, a hodanje, to je zivotna skola. Pa i tvoje hodalje je zivotna skola, primeti se u pomeranju kolena. Jasno i cvrsto. Skroz je dopustljivo za primetiti. Da se gazi sve sto ti se nametne kao zabranjena zona. Ostalima se cini i hodanje tesko za savladati, pa boga ti, nije samo hodanje poturanje nogu.

O kurvarama, poturanjima, o lopovima i onim lakomislenim praznoglavim ometacima vetrova sta reci, ovaj sem, ono brate! Jasno je sledece, budi drugaciji, da ti kazu da si lud, da te jos sa iscudjavanjem savetuju da ti je zaista psihicka pomoc potrebna, te da si stvarno zreo za neko pregledanje. Lose i puste naucene reci, da ti se suprostave u dijalogu, gde ipak ti zevas, a oni prepuni predloga i sugestija sami sebe odusevljavaju. Od takvih mi je, da upravo to.

Svako cudo tri dana dosta. Preracunali ste se, proslo je dosta od prvog dana. Dakle, karavan vec odavno otisao a dzukele arlaucu. Da se mozda zanemi trebala bi se desiti jos koja poseta istog karavana. Pa do sledece posete, hm arlaukanje ce vam preci u krv.

Cudna neka sorta?

Zovu me papucar, kazu mi da ne mogu da se odvojim od nekoga. Da sam kao pupcanom vrpcom vezan za tu osobu. Kazu mi i da je vreme da se posvetim prijateljima, nije im bilo dosta, hoce jos. Dobro, jesam papucar sam, ne zalim se. Fora je u tome da sam papucar mozda zato sto ne zelim da se odvojim od nje, sto mozda ne mogu da joj se suprostavim, a mogu. Nije fora da se suprostavljam stvarima koje me ispunjavanju, isto tako koje zelim. Zasto bih?

Mozda je to sve tako papucarski nametnuto. Mozda je sve to tako konacno doslo po svoje. Od slinih godina proganjanja i moje zelje da se posvetis jednoj osobi koja je trajala, pa blago meni vise nego neko cekanje za penziju. Dobro, sad kad se pojavis tamo, desi se tako nesto iznenada da se stvari poremete sa mesta na mesto. Ne, nije rec o postavljanju stvari na mesto, nego o poremecaju. Stvari su se poremetile. Na moju radost.

Secam se kad sam svaki dan prolazio okolo-naokolo. Kada su fore bile suvi sundjeri, krede i razni cudni prirodni faktori i silna pracenja po skolskim dvoristima. Tada su se cinila tako velikim, tako ogromnim da se jednim odmorom nije moglo preci toliki put od jednog kraja na drugi. Ja sam uvek bio na kraju drugog, ti mozda uvek tamo na pocetku prvog.

Dobro proslost ostavljamo pescanim casovnicima, istoricarima mozda po nekom uzaludnom prolazniku koji ce se sa radoscu ili tugom prisetiti svega toga i umesto da nam pozeli dobar dan, prisetice nas svega.

A papucari cudna su to sorta ljudi, mozda su i placipicke, mozda su i kukavice ali sabani sigurno nisu. Mozda kajlu nece staviti oko vrata, mozda ti ni mecku nece pokloniti ali ce ti uvek biti pri ruci i pri ramenu. Nismo ni za ramena svakome. Tu smo mozda samo da bismo voleli, iskreno i bez superlativa. Mozda cemo se nekad pohvaliti kako smo, elem i posle svega tu pored, jel znamo i razumemo da volimo.

O tome sto se tice stezanja i blokiranja kontakata, tim pricama nema mesta. Danas kada smo skoro svi okrenuti sami sebi, tesko da se odvaja toliko vremena za druge. Pa ni ti drugi ne stizu da pored svojih obaveza posete stare prijatelje. Kada okupis pravlje ljude oko sebe, pored nje i svih njih shvatis da ti je vreme konacno isteklo i da se pored silnog raspakivanja, pakovanje nazad doslo na otkucavanje. Lepo je i dalje je lepo, ako se iskoristi, bilo je lepo, skontacemo to kao frazu da vise nije, fraza je cista. Lepo je i dalje. Prisecem se i zivim i dalje sa tim. Papucar ko ovo leto nije bio, mnogo je propustio.