Ja ne bojim se. Navikao sam vec. Navikao da se nadaju mom gazenju. Svi ti prokleti ljudi, zlostavljaju moje emocije. Svi oni zajedno se prave zdravim. Jakim, rumenim. Sta imaju od toga, na okolinu su se vec navikli!

Dok se penjem stepenicama, dignem glavu visoko, gazim tesko. Gledam gore, sa strane se nema sta videti, jasne su sve te crte lice koje se iz dan u dan pojavljuju i uvek na mom koraku ka visem, zapocnu tiho saputanje. Da, prvog dana su te osudili, prokleli, etiketirali.

Ucinilo mi se.

Smeskaju ti se na fin nacin, tek onako da ne pomislis da su bahati. Onako te otpozdrave, da im se vise ne zelis javiti. Kazu glasno da ih svi cuju, a ti onako u cudu, ne znas sta bi pre pozeleo, da propadnes u zemlju, da se nasmejes ili da uzvratis. Izgubis se, a jezik koji je i ovako ispreplitan, zaplete se jos, u jedan cvor vise.

Mozda mi se i to ucinilo.

Od prvoga minuta ja samo jedno znam, znam da sam pao i ovaj put sa Marsa, dalekog Marsa, toliko isprozivanog. Znam da sam i nekad tako lepo leteo. Sad, oduzese ti i krila, kazu ti spusti se dete, ko leti visoko, nisko ce da tresne.

Jos ce me ubediti da mi se i to pricinilo. Nije.

Znam da mi se ovo ne pricinjava, znam i da mi remeti mir, da zahladim kad mi se ucini da mi se pricinjava. Zahladnim, zanemim, pobelim. Nasmejem se.

O pamecu, eh toj pamecu toliko sicusno ispisem dva tri reda. Da mi je pamet sad, sutra bi mi bilo drugacije. O skretanju ne pricam, ja lutam, prolazim, nailazim na razna cuda prirode. Visoka, sitna, debela, tanka. Neka lepa, a nekad ruzna. To mi se ne moze ucitniti, to je tako, napravljeno. Ljudska lepota se vidi i kad je ne gledas.

Ucinilo mi se i da vidim neciji pogled, tmuran, nabubren, prost. Ucinilo mi se. .. Od tog minuta, letenje se svodi na niske grane, kao da se spustam ka prizemljavanju. Ucinilo mi se.

Ne znam sta zelim, nisam stabilan niti zelim to da budem, nemam listu zvanicnih stavova i ispisanih, dobro proucenih. Sta ce mi to, mislim kako ustanem, dal na levu ili desnu nogu? Da razmisljam unapred nemam vremena, i ovako mi je dan kratak, jos kad bi uskladio dnevno razmisljanje o situacijama, pojavama pa i vama gde bi mi kraj bio. Zakoracio bi verovatno u 72 cas.

Na samom pocetku, ni taktika nije uigrana. Nemoj da se cudite, tako je. Jasno se zna kako se stoji dok se ceka autobus, red u posti pa i isped izloga. Covek izadje iz sela al selo nikako iz coveka. Slabo ste se trudili, nikako.Sve ovo, pa i ono i onaj off i ovaj picvajz su deo mene. Jedna strana ispunjena do kraja, emocijom naravno, sve sto radim u zivotu radim sa emocijama. Ne padam tako lako na komplimente, vise volim kritiku. U zivotu mi ipak zasmetaju minijaturne stvari, skroz mizarne. Tako i konstatacija pojedinih kako Urban-off propagira hrvatski jezik i ustastvo. To me je shokiralo, dovelo u jedan sasvim neugodan polozaj. Cemu to? To je kritika? Osuditi nekog? Pa draze bi mi bilo da kazete da sam nepismen. U pojam me je sateralo i to da urban ne citaju samo urbani ljudi vec i po koji zalutali brdjanin. To je moj veliki poraz.

Mozda je ovo samo deo predigre zvane ljubomore, udar na mane samog, i da jeste nije bitno. Jajare, brdjani ili ti slebdenici svakakvih ruralnih sredina obecavam da pri jednom istom misljenu nikad ostati necu. Inteligencija je deo menjanja, promena, istrazivanja a ne tapkanja po jednom istom trulezu.Kako vam ne dosadi da non stop nosite crno? Da se prangijate iz dana u dan i da pevate dnevno jednu istu pesmu? Ne umara vas to nikako?

Moj zivot je urban, da nije verovatno ne bi ni urban postojao kako postoji, dosledno, za nesto vise ima vremena. Nazovite to i kao gubljene vremena, kvazi hobi ili mozda praksom? Sreca moja nije na vama da odlucujete, zato volim virtualnost, tacno kad ti neko zasmeta just delete or remove! Sve to u jednom potezu, ako se tacan broj iz prvog moze selektovati.

Pohvalicu vam se iz dana u dan dobijam komplimente. Nesto sam se promenio, razvedrio sam se. Nisam namrodjen i ne gledam vise besno. Pitaju me tko te je to pripitomio? Upravo vi, takvi kakvi jeste, slatki moji frendovi koji svoje govno ne cistite ispred nosa, vec paznju pokanjate tudjem. Velikodusni ste, brizi i sve ostalo samo, moje greske su zastale na trecem prstu desne sake, vase su odavno presisale i nozne!

Urban i ja i dalje nastojimo da postojimo!  Zeljni urbane borbe protivh sjebanih vrednosti, urusenog indetiteta i za slobodu govora, za jasnu i lepsu Srbiju, Evropu, Svet! Ne ocekujemo Nobela jer i njega dodeljuju placenicima i jajarama slicnim. Ni vasu podrsku ne ocekujemo, podrska njih 11 je sasvim dovoljna. Jaci smo i od  Grupe 7 !

Kada koracam pustim hodnicima zdanjem iz 18 veka, osecam da se tlo klima, osecam da se hodnici sire, da se sputavaju na kraju, da se sredinom suzavaju. Da se lagano njisu. Dok koracamo zajedno, crvrstina ih obuzima. Dok za vreme stajanja, suprotnih i paralelnih ulica nema, tisina i sram. Sram tako jak, tako ubedljiv da su nas poceli izbegavati.

Rec, po rec nemamo nista, ja i dan danas tu sa casom u ruci. Primaknem je kad kad usnama, primaknem i odbijem. Tecnost kaplje, sliva se niz bradu, ni obronke napacene debele oziljke, podno podocnjaka teskih za sakriti.

Osamdesete su mi prosle u trazenju. Prosle i nesecam ih se. Izgubilo se tada sve, svest, licnost zelja. Sve se odbacilo i nestalo poput praha na kisi, poput onih prepunih pijaca jeftinih stvari koje planu za sekudu. Tako su i zelje silne koje su se zelele pre toga pogubile u traznjenju.

Devedeste e proklete devedesete unistile su i zelju za zeljama. Unistile su svaki tren bega iz stvarnosti. Tezilo se tada korakom unazad, tezilo se bezanjem ka drugacijem, nije se tako lako uspevalo. Nije se dobijalo tako lako, nismo se ni trudili toliko. Mimoisli smo se tamo na raskrscu, secam se jos i dan danas. Tamo gde je pisalo velikim slovima, ne skrecite ako ste sami.

Danas kad se i seda naviru, sede od umora i traganja, isto je sve. Bez plasta, bez nada tu se na toj raskrsnici opet razilaze mladi .

Razvucen izmedju dva sveta, dva drustva, dva oblaka, izmedju tudjeg i novog domaceg, izmedju spletki i ismejavanja. Izmedju svega sto je odrvatno, a za lepim se jos uvek traga. Iz dana u dan ocekujes prodorno sunce, sicusne insekte, drugacija lica nasmejana i pitoma, a dobijas samo odbojnost i prezir. Da te mrzi na osnovu prljavog dzempera, izlizane jakne i iscepanih patika. Pocinju da sumnjanju i gaje nadu da ces se predati. Nestati.

Umoran sam, predajem se. Premoren od svakakvog izlizavanja tudjih emocija, nekog laznog razumenvanja i prepucavanja velicina. Premoren i prebledeo od preslusavanja svojih zelja i ocekivanja. Tudjih uspeha, svojih svakodnevnih padova. Ocekivanja, predavanja i svakakvih zeljnih radnji a za uzvrat odlicje luzera i iluzioniste.

Ajde pomerite se, bezite u stranu. Ne zelim da vas gledam iako vas volim. Sklonite se, zelim samo putanju da gledam, svetlost koja dopire kroz obode horizonta, da se po njoj teturam ka sledecim iluzijama.

Ziveti zivot treba znati, treba ga razumet ali mu se ne treba prepustiti. Diriguj dok si zdrav, kad se razbolis predaj se, svejedno ces nestati. Bura, let, odlasci i polasci, sve ces to moci na fotografiju da stavis, samo ono sto ti tog trenutka budes osecao neces moci, to je ono sto ovde u svemu ovom najvise i zna da boli.

Verujte u mene. Sanse, vera nadanja. Sutra ce mi biti bolje, sutra cu se prisecati prekosutra, a prekosutra cu i zaboraviti sta je bilo juce. Ne dajte se praznim dodirima, ne dajte se laznih osmesima, ne prepoznajte se sa ulicnim pozdravljacima, negujte duh i veru, negujte strast prema visem, negujte osobenu strast prema onom sto nas pokrece, sto nas je stvorilo i sto ce nas unistiti.

Ja sam ranjen, u dusu svoju, u oko svoje. Ja sam ranjenik pojedinaca, drustvenih poredaka, laznog morala i sugestiranja na cinjenicama dobrote.

Ne mogu sa njima, ne poznajem ih, ne mogu ni da ih upoznam. Ne dam da mi remete mir, ne dam svoj mir za njihove prazne price. Zelim samo jedno, da se pretvorim u prah, da odletim u visine. Da tamo zajedno sa mozda slicnim budem svoj ideal.

Moji su ideli vama nepoznati, strani, smesni, moji su ideali vama strasni, preplaseni i nemi.

Sve je opet pocelo nekako davno, pitaj moju kewu. Majke mi rodila me je kada je padao sneg. Pricala mi baba, steta nisi stigla da je upoznas, mada poznaje je tvoja baba. To su one fore pre Isusa Hrista. No, kad smo vec kod njega bilo bi glupo a da ne spomenem da je stariji samo jedan dan od mene. Parnjaci smo, nekako smo slicni u svemu sto radimo. Uh, uh, nemojte se krstiti, pa to se ne radi po blogovima, to se radi u redovima po crkvama.  Tamo su se zesci redovi stvorili. Skontale kurve da im Bog fali, a lopovi i ubojice da se gresi ipak moraju otaljigati nekom ispovescu, istom takvom svestenom licu. Sve je bagatela. Samooprcavanje samih sebe, tako se uvlace u kolotecine da im od istih samo miris i prija.

Sta sam ja? Pitaju te a? Vanzemaljac? Pa da, kad smo zajedno sumnjam da bi i bili u stanju od muke da pitaju. Nesto im se desi u glavi, totalno neresiva postavka jednacine, sta ti zapravo radis sa mnom? Svi su u cudu, verujem im. Stvarno imaju razloga, da sam Stojan setao bi svaku cicu sa nabudzenim poprsjem ulicom i odlazio od kuce do kuce i na sav glas vikao: ”vidite me zar su mi muda mala”?!

Stojan nisam, leceni svakakav jesam znas i sama, cula si od mene. Saputali su ti i drugi i danas ti sapucu na sav glas. Suskaju nesto medj sobom, suskaju tako da nacnu samo dobar zalogaj predpostavki, predrasude su tu odavno iscezle. Tu se samo radi o naboju besa u kom se i jadne zlezde upale. Muka, cista propalitetska posla. Nesto mozda drugo? Ne, za nesto drugo i ne znaju!

Krenes niz ulicu, mole boga da se sapletes. Ti ih pozdravis sa prstom u grkljanu, aludirajuci tako da ti se povraca. Da ti je muka, nasmesis se i krenes dalje. Zar da dizem srednjak, uh pa to je za elitu. Meni su pertle uvek uredno svezne. Tu ste se zajebali, a hodanje, to je zivotna skola. Pa i tvoje hodalje je zivotna skola, primeti se u pomeranju kolena. Jasno i cvrsto. Skroz je dopustljivo za primetiti. Da se gazi sve sto ti se nametne kao zabranjena zona. Ostalima se cini i hodanje tesko za savladati, pa boga ti, nije samo hodanje poturanje nogu.

O kurvarama, poturanjima, o lopovima i onim lakomislenim praznoglavim ometacima vetrova sta reci, ovaj sem, ono brate! Jasno je sledece, budi drugaciji, da ti kazu da si lud, da te jos sa iscudjavanjem savetuju da ti je zaista psihicka pomoc potrebna, te da si stvarno zreo za neko pregledanje. Lose i puste naucene reci, da ti se suprostave u dijalogu, gde ipak ti zevas, a oni prepuni predloga i sugestija sami sebe odusevljavaju. Od takvih mi je, da upravo to.

Svako cudo tri dana dosta. Preracunali ste se, proslo je dosta od prvog dana. Dakle, karavan vec odavno otisao a dzukele arlaucu. Da se mozda zanemi trebala bi se desiti jos koja poseta istog karavana. Pa do sledece posete, hm arlaukanje ce vam preci u krv.

Cudna neka sorta?

Zovu me papucar, kazu mi da ne mogu da se odvojim od nekoga. Da sam kao pupcanom vrpcom vezan za tu osobu. Kazu mi i da je vreme da se posvetim prijateljima, nije im bilo dosta, hoce jos. Dobro, jesam papucar sam, ne zalim se. Fora je u tome da sam papucar mozda zato sto ne zelim da se odvojim od nje, sto mozda ne mogu da joj se suprostavim, a mogu. Nije fora da se suprostavljam stvarima koje me ispunjavanju, isto tako koje zelim. Zasto bih?

Mozda je to sve tako papucarski nametnuto. Mozda je sve to tako konacno doslo po svoje. Od slinih godina proganjanja i moje zelje da se posvetis jednoj osobi koja je trajala, pa blago meni vise nego neko cekanje za penziju. Dobro, sad kad se pojavis tamo, desi se tako nesto iznenada da se stvari poremete sa mesta na mesto. Ne, nije rec o postavljanju stvari na mesto, nego o poremecaju. Stvari su se poremetile. Na moju radost.

Secam se kad sam svaki dan prolazio okolo-naokolo. Kada su fore bile suvi sundjeri, krede i razni cudni prirodni faktori i silna pracenja po skolskim dvoristima. Tada su se cinila tako velikim, tako ogromnim da se jednim odmorom nije moglo preci toliki put od jednog kraja na drugi. Ja sam uvek bio na kraju drugog, ti mozda uvek tamo na pocetku prvog.

Dobro proslost ostavljamo pescanim casovnicima, istoricarima mozda po nekom uzaludnom prolazniku koji ce se sa radoscu ili tugom prisetiti svega toga i umesto da nam pozeli dobar dan, prisetice nas svega.

A papucari cudna su to sorta ljudi, mozda su i placipicke, mozda su i kukavice ali sabani sigurno nisu. Mozda kajlu nece staviti oko vrata, mozda ti ni mecku nece pokloniti ali ce ti uvek biti pri ruci i pri ramenu. Nismo ni za ramena svakome. Tu smo mozda samo da bismo voleli, iskreno i bez superlativa. Mozda cemo se nekad pohvaliti kako smo, elem i posle svega tu pored, jel znamo i razumemo da volimo.

O tome sto se tice stezanja i blokiranja kontakata, tim pricama nema mesta. Danas kada smo skoro svi okrenuti sami sebi, tesko da se odvaja toliko vremena za druge. Pa ni ti drugi ne stizu da pored svojih obaveza posete stare prijatelje. Kada okupis pravlje ljude oko sebe, pored nje i svih njih shvatis da ti je vreme konacno isteklo i da se pored silnog raspakivanja, pakovanje nazad doslo na otkucavanje. Lepo je i dalje je lepo, ako se iskoristi, bilo je lepo, skontacemo to kao frazu da vise nije, fraza je cista. Lepo je i dalje. Prisecem se i zivim i dalje sa tim. Papucar ko ovo leto nije bio, mnogo je propustio.

Mozda da se pusti koja laksa nota, da se smanji tonalitet, da mi se jasno stavi do znanja da se lukom ipak oci najbolje napare. Da je dan od jutra do mraka pa i da razumem, a sta je onda ono sve izmedju? Vreme koje stoji u casama na policama, prepunjene prasinom. Ne! Samo jedan pokret rukom i odose sve, iste one koje su se nekad dizale u cast i zivljenje. I vrata su tamo, posle svega stoje i dalje na istom mestu. Ni zelje ni volje nije bilo da ih pomeram, samo su otisci na njima razliciti od svake preljube po jedan otisak. Da, ne pisem u vremenu, ostavljam otiske po ulaznim vratima. Nekad dahom predjem istim, da se kroz vlaznost pojave silna imena koja su prosla tuda. Da se ne zamerim ni susedima, sto su kroz ista jako retko prolazili, a o silnim stipaljkama koje su letele niz terasu, zeleo sam samo da im dam do znanja da mi je stalno do njih i da ih tim gestom samo pozdravljam za nesto vise vremena nemamo.

Na civiliku pored su razlicite jakne, istih onih koji su prolazili tuda, da su samo zastajali i ostavljaji, mozda su i ti isti samo otiske skupljali. Da su moja vrata tu na kraju hodnika i nisu, tu su na sredini da se jasno ukaze put gde se ide. Da se ne zaluta u neciji drugaciji svet! Za sve to ti treba propusnica, do nje je malo teze doci… Ipak ne dele se po pijacama i ne cekiraju se po internet oglasima. Dakeko od toga vise mi nije potrebno. Kroz jedna vrata udjes, krenes ka drugima kroz koja povratka nema. Tamo se i salata lakse pravi.

O tvojim ocima i pogledu je suludo i pricati, preplaseni su u duetu. Da me gledaju pravolinijski ne ide mi na ruku, ne ide mi ni u glavu a plesu samo izmesam pokrete. Korake smo odavno naucili, da igramo po istim znamo sasvim dovoljno da bismo se predali jednom najbitnijem, gde cemo se zajedno stopiti i zaronuti u poslednji ton. Onaj najposledniji koji dolazi posle svega.

Hoces da doruckujes?

Da zumiramo ocima poslednji plen zelenisa. Mislis da ukljucimo da se podgreje? Ili cemo da se rastapamo telima i dodirima suludim, koji ce se opet zalepiti negde uz neka vrata. Cinjenica je ista, samo su okolnosti drugacije. Ugriz usne i po koji komad svezeg povrca, tek negde upakovanog sa neke tezde. Kroz prohladno jutro gde se sunce tek nazire, bacajuci tako tanke zrake na tek umivena lica. U mislima ko zna kakve radnje i ko zna kakve podradnje. Zar je bitno da se uzitak istog preobrati u okolnosti i tek onako na kraj oka zazmuri kao da je to sastavni deo dana? Opet istog dana, gde ce i ono uvelo cvece da leti sa prozora. Za herbarijum njega ne skupljam, mozda za neke slike koje su duboko urezane u podsvesti. Tek da se ne zaboravi dozviljaj kupovanja istog, ili poklanjana. Moja vrata su i dalje na istom mestu, adresa se ne menja godinama. Promenim je samo kad zazelim i pred kim to zazelim. Sumnja ce ti reci da je sve ovo samo dobra podgrejana noc, sad jutro sutra juce. Sumnjom otrgni strah koji siris pogledima i predaj se malim i pozudnim emocijama. Prokletim dodirima i pohlepnim jezikom. Osetices i zelenise i slani paradajz, kriske istog sto smo sekli po jutru i kupili sa obliznih tezgi. Istim se mazali, isti cedili.

Okreni se zelim opet da te pogledam naopacke …

Mozda cu i ja da zadrhtim, kao neko na svaki tvoj poziv, na svaki tvoj pokret, mozda cu i ja da ucim iz necijeg iskustva, mozda cu. Mozda se predam i svojim iskustvima jer ih bolje poznajem, da im se predam ali da ne zazalim, zar mi nije dosta da zalim?  Mislim da jeste, ali isto tako mislim da je rano da se ubija emocija. Emocija je tu u nama, ona je ono sto nas pokrece i sto bismo je mi sami ubijali. Za to ubijanje su dzelati, njima cemo da je prepustimo kad je se zasitimo.

Secam se, samo mi secanje i ostaje urezano, samo se secam i zelim da se i dalje secam. Zasto ne bih? Belih kamencica i dalje se secam, nazalost nemam ga vise. Nazalost ali na srecu ti ga i dalje posedujes. Mozda su ti prokleti kamencici krivi za sve. Nasli smo ih jednog dana na putu, medju tonom istih kamencica, mi smo se uhvatili za ta dva? Zasto? Zasto smo se uopste i spustali da ih dohvatimo, osim sto smo trazili da imamo nesto sto ce nas i dalje spajati. I to godinama, pa posle i zauvek.

Kad sam dolazio ovde u ovu tudju zemlju, poznatog zivota, nisam ni slutio koliko ce sve ovo postati veliko opterecenje. Koliko cu se samo napatiti, lakocom, da se izborim za svoju cudnu licnost, da se moj ego nadje u meni i da mi ponos i dalje bude visoko na celu. Mislimo, to je sve lako, bitno je da se ima za jelo i da nam ne bude hladno. Bilo mi je i hladno, bio sam i gladan a bio sam i zeljan. Novih zagrljaja, osmeha novih reci. Ono sto se zelelo i ostavarilo se, krisom i onda kada je bilo najpotrebnije. Kad se izgubi neko, neko ti se i podari. Nov, recit, dobar. Ovde mi je suza na samom obodu, cekam da padne….

Zadrazacu je kao i uvek, slabici su za bajke ovo je sve stvarno. Nasa bajka je na izmaku, i u njoj je i mozda srecan kraj, srecan sto se uopste i znamo. Sto se naislo u pravom trenutku na prave osobe. Prokleti nismo, zeljni jesmo bili, hrabri nikako, zaljubljeni i previse. Da je sve imalo svoj tok, kako je i trebalo bilo bi mozda i nemoguce da se nastavi. Kako nastaviti nesto sto su ti drugi zabranili, ili sto bi ti drugi prebacivali? Udahnucu, i zastati na tren da se opet svega na sekundu prisetim….

Ja sam danas kao i juce ne drugoj strani, blizu smo, vidimo se samo su nam dodiri daleko. Ovo je moje poslednje o tebi, neka se prepricava kao i juce uzdasima, a uzdasi neka ocrtavaju misice. Mozda opet nekad, tako ponosno izgovoris one najlepse reci o meni. Ne boj se, idi dalje, sto dalje, mozes ti to?! Ponovicu ih u sebi, zadrhtim li slucajno, ponovicu ih jos jednom, onda cu krenuti lagano i bez okretanja ka slucajnostima izgovoriti glasno da se i ja ponosim.  Ti stegni beli kamencic ja cu da stegnem usnu i nastavim dalje, lakocom ka opet poznatom zivotu…

Da se nekome naslusas glasa, da mu osetis onu ceznju da se mozda na trenutak trznes iz svega, i da kroz nos sapnes sve je ovo besmisleno, ja tebe mozda i posle svega ovog volim. Cekaj tu cu da zastanem, kad me ponovo pitas, ja cu onako promuklim glasom, reci dve tri cisto da se smaknemo sa teme. Zar nam nije bilo previse, zar nam nije bilo predugo da se gledamo i kroz nase senke da se trazimo u drugim. Bilo je i prebrzo, kad se samo setim svojih najtezih dana, kada je tvoja rec bila jaca od svake druge tuzne. Jaci od svake nedace.

Sad me tamo ima negde podalje, mozda smo mi takvi ljudi, kad se ohladimo lazno pretvorimo se u neke odbrambene stubove koje emocije i ne upijaju kao propali bedemi istih onih kapija kroz koje smo prolazili. Oko nas je odbrabeni stub, a ni mi sami ne znamo cega. Od cega se mi to branimo, kakve su to neljudske emocije koje nam dusu paraju. Mozda su nasi osmesi nezasluzeno dospeli na nasa lica. Da li su i u kom trenutku prozvali sujetu drugih? Sigurno da jesu, ne bismo ih posle toliko bojali. Sve se velike ljubavi radjaju po pogledima necijih dusa, nasa se rodila i poginula sticajem nasih ociju koje su znale da zazmure i na najteze udare. One iste na koji su nas drugi gurali. Sad kad ti cujem glas, nesto je grublji i veseliji cini mi se da je sve tako olako proslo kroz nase zivote, kao da se nismo ni jednom okrenuli i pogledali sebe u onoj masi, tamo u onoj gde nas vise nije bilo. Zasto? Pitaju se neki i danas, zasto kad smo se toliko voleli? Mozda moja prokleta zelja, tvoj prokleti ponos, ili mozda obrnuto? Sta smo zeleli nismo ni sami znali, znali smo samo da ovo vise ne ide, da i slusali smo ih.. Cutke…

Pitamo i dan danas jedno za drugo, pitamo i odgovore dobijamo. Odgovori su mozda sada i suvise dugacki da bismo ih zapamtili, pre su bili kratki, tek onako da se nesto promrmlja kroz usne. Usnama smo se pozdravljali, usnama smo se i zauvek pozdravili. Bez dodira ruku, bez rukovanja, znali smo da se nece tako olako opustiti. Dodiri neka nas se secaju, dodiri neka prepricavaju nase zelje, mi vise necemo. Misici neka cuvaju nase uzdahe.

To koliko nam je sada prazno bez istih glasove znamo samo mi. Znam ja i znas ti, niko vise. Zar ne mislis da bi bilo suvise besmisleno da prepricavamo to nekom ko ce to mozda isto da dozivi? Sigurno je mnogo nadmeno da prepricavamo nase uzdahe, nase dodire. Ne bismo ni znali vise da ih dozivimo, predaleko su otisli, nestali su u prasinama koju smo dizali recima i delima. Nestali su i ostali tamo negde nemi bez ikakvog smisla da se ponovo pojave.

Sve ovo jednako je usamljenosti prokletoj koja dolazi i tvojih ociju i koje se i dan danas bojim. Da te ne volim ne bih te se bojao, kazu mi. Kazu mi da te ne postujem ne bih te se bojao. Kazu mi mnogo toga, samo ti mi nista ne govoris. Da se hranim tvojim pogledima, bio bih alav, da se hranim tvojim dodirima bio bio napaljen a da se hranim tvojim usnama bicu slabic. Slabic i jesam vec, kad sam te i pustio da udjes u moj zivot, bez karte bez ikakve propusnice. Ti i ja i opet u krugu nestavrnih, gde smo se zatekli sami, namerno su nas tu pustili. Tvoja se pojava namerno pojavila u mom zivotu, ja svoju pojavu toliko dobro cuvam u tvom. Mozda posle svega ovoga shvatimo da smo opet tu na istom, samo da smo mozda zamenuli uloge. Ja, ti, mi pa i ti i ja i mi.

Moja zelja, druge nema sem tebe, moja zelja je i suvise jasna da je pored tebe i meni za svet nebitno. Tvoj dah, tvoj dodir, o zasto su toliko nedodirljivi…. Zastu su samo jednom dostupni?

Pisem Vam ovo pismo sa namerom da me u jednu ruku podrzite i pomognete a u drugu ruku da i Vas prezentujete u nekom drugacijem svetlu. Kakvog Vas nismo imali prilike do sada videti. Verovatno od prezauzetosti o raznim transferima, mitskim korupcijama i utajama poreza. Znate i sami kakva nas je kriza zahvatila nas, Vas sigurno nije. Kao prvo zeleo bih da Vam kazem da nam je vise ono pun kurac Vas i Vasih jahti i naravno vaseg podmicivanja onih dusebriznika koji eto tako olako skacu sa stolice na stolicu. Zelim da vam pojasnim da smo mi kao omladina duboko upali u krizu i da nam je vasa pomoc izuzetno potrebna. Tako ja necu morati da uzimam kewin kes i da placam neke cudne takse izadavacu, tako sigurno ni moja best frendica nece morati da trazi posao jer joj je izuzetno dosadno kod kuce. Vi kao takav, izuzetno bogat covek koji ste sve sami, sa svojih deset prstiju stekli, i ona dva sa strane jer niste mogli sve u tih deset da ponesete, ste i dan danas nama, omladini duboki uzor. Mi se Vama divimo, i to ne samo tako divimo nego kad vas vidimo u jednim novinama, onako sa cvikerima dodje nam prvo da pljunemo sliku, a posle i da je izgazimo. Priznacete te novine i nisu da se dupe brise, mnogo su krute a zahvaljujuci velikoj konkurenciji medju fabrikama koji proizvode dupe-papire imamo eto samo tu srecu da ih nadjemo i za 25 dinara. Drugo, posto se kod nas najbogatiji covek, a u biografiji nemate ni jednu metaforu sto se tice humanosti, mislimo da je ovo pravi potez. Posle toga ce krenuti price, kako podrzavate omladinu pa i omladinsku knjizevnost, to niko do sada nije uradio. Uvek su podrzavali poznate pevacice, koje isto kao i Vi, kladim se rukom na panju, da nisu procitale ni jednu knjigu do sada a kao omiljenog pisca izdvajaju Anu Karenjinu. Tako mozete prvi da budete na spisku kojim cu se zahvaliti, pored jos par glavonja koji su me jebavali svo ovo vreme i odugovlacili celu situaciju.

Dobicete i licno pozivnicu za promociju same knjige, ne brinite ne morate kupovati poklone, ovo ce biti sasvim dovoljno i da ne zelim da me stavljaju u kontekst da bi se to bolje prodavalo. Nikako mi nije cilj da se shlihtam uz vas, naravno mozda moja kewa hoce ipak ste vi neka dalja familija. Samo cu jos da dodam da ce i ovo Bog da vam nagradi, jer vi tako bogati i bez konkurencije, zesci monoposlisti uvek se zahvaljujete Bogu sto ste stigli sve na vreme da ucarite, dok za kasnije ne mislite. Neka, ko krade za nas narod taj je uspesan, ili istinski heroj.

Ako ikako budete ovo procitali shvatite kao vrlodusebrizno pismo i imajte u planu da je zaista tako i napisano sa smislom da nam zaista i pomogneta. Pa sta je vam jedan milion da bacite onako medju sirotinju. Naravno onu pravu poput nas, a ne za sirotinju koja zeli nove silikone, ili novu bendzu.

Toliko od mene,

pa do sledece prilike, mozda ali nikako zajedno ili jedno-pored drugog u novinskim clancima.