” Poslednje sto sam ti mogao reci, prijatelju moj, je istina. Zasto nisam upitao si me? Zasto nisam bio previse iskren prema tebi, a kako i sam kazes, zasluzio si. Jesi prijatelju moj, zasluzio si, ne poricem to, ne odbacujem to od svoje lude glave a ni od sebe samog, ali jedini razlog moje lazi prema tebi, prijatelju moj, je upravo sto si ti tu istinu daleko pre svih uocio. Onaj prizor koji sam video, kad si je osetio, nije mi bio prijatan, nisam se osecao toliko dovoljno jakim da nastavim, da zaobidjem ceo jedan krug proslosti i krenem da prepricavam laznu sadasnjost. Uocio sam ja na vreme da mene reci izdaju, da me ni one vise ne obogacuju kao sto je to nekad bilo, gde su nestale ne znam, ko ih je pouzimao nisam svestan, plasim se, prijatelju moj, da cu bez njih i ostati. Svaki mi je dan ovde nalik, poput nekom tinjanu emocija, izlivanja i ponovnog ulivanja istih u mene samog. Jednu emociju dam nekome, drugu sam stvorim i tako mi je svaki dan. Nazivam to procesom sopstvenog mucenja. Razumes sta zelim da kazem kad spominjem tu rec. Da sam vezan od strane samog sebe, da sam sebe lisim divnih emocija koje mozda ne primecujem oko sebe, jer sam slep, zadivljen i predat necem drugom sto mi daje laznu nadu. Sto mi pre od svih govori koliko je moja licnost nesvesna i toliko puta vec prepolomljena da je zaista tesko ponovo sklopiti i predati nekom drugom na upotrebu. Bolest nije, izdaja nije, mozda je nesto poput cudne pojave svih nas ljudi, koji kad tad krenemo ka necem drugom, udaljimo se od sebe ali se i dalje drzimo za ruke, sami sa sobom, strah zajedno da ubijamo. ”
Proslo je nekoliko meseci od kako sam zaboravio na pricu koju smo prepricavali onog dana kada sam osecao da mi je strah zanemeo i da sam sposoban na sledeci korak, na oprostaj od paklenog zova svoje okoline, svojih izmisljenih institucija kojih se plasim, ljudi od kojih strepim ali ne postujem, od glasova koje me raduju ali vredjaju. Svi oni su sada opet tu, pored mene, predani meni samom, shvatili su da im je borba uzaludna, shvatili su i pomirili su se da sam postao sam svoj prosjak. Da sam i dalje zedan stvari koje mi ne mogu ponuditi, da vise ni vodu ne pijem zbog zedji. Ostavili su me po strani. Vodu zatrovali.
Vreme koje smo provodili prepricavajuci nase uloge strepi da se vrati. Zeli da nastavi borbu reci kojoj smo se suprostavljali, koju smo kritikovali onako poput, kritika koje upucujemo svima koje poznajemo, iskrenih i dobronamernih. Nista lose nismo mislili, nisam ni ja nista lose mislio kad sam pred tobom otkrio tajnu svog postojanja, kad sam rekao da sam tu zbog jedine stvari. One koju sam mozda dotakao u sebi, ali put nastavljam, da bi je dotakao i svojim rukama. Ne vidim u tome nista lose, sebe vidim u senci samog sebe, tek cu tada shvatiti da je moja borba vecna i zavrsena. Kad sebe budem pogledao, a u tom pogledu vidim sve sem jedne oronule licnosti koje su pregazile godine, reci i nade. Tek tada cu, prijatelju moj, shvatiti da je sve ovo bilo uzaludno. Tek tada cu shvatiti da sam pobedio sam sebe, a izgubio mozda i poslednji deo svoje mladosti, sve zbog urusenog univerzuma od kog sam bezao.
Do tog trenutka kad sam sebe budem sreo i pogledao, nastavljam dalje, upravo tamo gde sam i stao, kada sam te sreo i prepricao ti pricu koju do sada nikome nisam rekao. Nastaljam dalje, a ti, prijatelju moj, samo jednu stvar treba da razumes, da me shvatis, ohrabris, a ja cu te uvek nazivati prijateljem, mozda i jedinim kojeg sam sreo, slucajno, shvativsi tada da slucajnost ne postoji, da je sve bilo sa jasnim povodom izrezirano, nalik svim pricama koje se dese i postanu deo jedne licnosti. Deo koji je kao nadgradnja potrebna jednom telu, kao hrana duhu, kao san pijancu.