| Urbani Picvajz |

Prostranstvo u kom smo se osecali sigurnije nego bilo gde drugde u ovom svetu. Tonovi koji su nam odavali da su sve te stvari zive, nijanse mudro nadvladavale cinjenice da je sve to tu ispred nas, nama opipljivo, ali opet tudje. Osecali smo se tada, tamo na tim mestima da smo imali moc da menjamo te nijanse bas onako kako smo zeleli, bas onako kako smo izmisljali nove snove, tudje brige resavali a svoje zapostavljali i tezili ka tome da je tada i tu na tom mestu, za nas sve stao ovaj svet. Poceo novi, nas i nama sigurniji pocetak iz prostranstva.

Shvatio je tada junak ove price da je doslo vreme odrastanja, ciste ljudske borbe bez krvi, osvete, legalne borbe za individualne poglede na svet. Borbe u kojoj je uvek samo jedan pobednik i gde je izjednacenost odbacena. Jedinka koja nastaje cistom borbom i za klupu, svoje mesto na zemli, jednu klupu u ovom gradu, kojeg je pre svega drmala kriza, sto materijalnih osnova sto ljudskosti  i morala. Odjednom nije vise bilo slobodnih klupa, bilo je, ali tada sigurno nisi bio hrabar i dovoljno jak da prihvatis delic i smestis se na drugi kraj klupe, pored nekog, koga ni ne poznajes. Read the rest of this entry »

Ja necu vise biti covek, niti cu posedovati emocije. Posedovacu sasvim drugaciji mehanizam u sebi, nesto sto  niko nece smeti da mi oduzme. Nece to biti nista jako ili opasno, da bi se plasili toga, bice nedodirljivo. Jako ali nedodirljivo, kao prah neceg sto vetar raznosi i sto zajedno sa vetrom raznosi sve oko sebe.

Nisam to ja vise, niti cu zeleti da budem. Ja sam ostao u onom danu, danu pre ovog, danas me vise nema. Kao sto ni ovo sad vise nisam ja. Ovo je prah koji sebi dozvoljava toliko da progovori ali da ostane nem. Da ostanem nem na sve sto se oko mene desava, drugacije ne postoji. Prah koji samo moze da prekrije svaku stvar koja se desava, da obelezi svaki novi dan, da zajedno sa njim utone u san, da se budi zajedno i da se nada novoj zori. Da svane sutra, novo sutra sa novom nadom. Da vreme postane zastitnik nas svih, nas izgubljenih i srecnih, nas nemih al prisutnih, nas svih koji u ovom vremenu traze, svako za sebe samo malo, a biva nam mnogo vise oduzeto. Da se samo jedno jutro probudi zajedno sa nama, tu al opet da nas ne ostavi, da bude uz nas sve do samog kraja. Kraj kao i sve sto dolazi i odlazi, docice ali ce i nas odneti, opet na kraju. Kad te budu upitali, gde si, sta radis tu?, neces znati sta da kazes, jer ces biti nem, no oni se nece ni potruditi da te razumeju, nemaju vremena. Zure, kao sto smo i mi svi jednom i ka jednom mestu zurili, nadajuci se da je to ono sto ce nas na kraju svega i posle svega pokrenuti. Jednostavno, zurili smo, sada ne mozemo da hodamo, sad su nam noge izlomnjenje, grudi su postale pukotine a na oci ne vidimo. Read the rest of this entry »

Upoznali smo se slucajno, sasvim slucajno. Posle smo namerno smisljali silne zavere naseg prijateljstva. Ko je bio uporniji i izdrzljiviji. Meni su uvek prepricavali da su dok su me cekali uvek pricali o posebnom upustvu koje bi nosilo nazivi : ”Kako sa njim”. Ja sam na samom pocetku bio toliko skepcitan sto se tice naseg prijateljstva, da sam ih ponekad toliko gledao krajickom oka i mislio u sebi da li se zaista dobro razumemo ili previse dobro vladaju ironijom.

Ironija je mozda i bila glavna stavka naseg druzenja. Neko pocinje da gradi prijateljstvo tako sto odlazeci kod drugih presvlaci lutke, vozi tudje autice dok je to kod nas islo i suvise lako. Ironicno smo se gledali dok su skrenuti likovi pricali price prethodnih noci provedenih u poznatim clubovima, dok je mafija bunda kako smo nazivali curice sa smera nosom parale oblake sa sve bundicama dok se jos sneg topio. Svima smo nalazili mane, nekim tudjim vrlinama smo se duboko i potajno divili. Tesko ko je mogao da izadje sa nama na kraj, tesko ko se i hvatao u kostac sa nama. Njima se blejanje na klupi kraj sad vec famoznog kanala cinimo totalnim gubljenjem vremena, dok je to za nas znacilo vise o nekog tamo saveta bezbednosti. Na toj klupi su se poceli analizirati likovi pre svega mi sami, posle i sludjenika koji su ulazili u nase zivote. Ta klupa mozda nosi jednu simboliku naseg prijateljstva. Na tu klupu se uvek vracamo. Tamo se uvek nalazimo.

Iako smo svako sa svojim problemom sedali jedno pored drugog, cinilo nam se da je sve to zasto sto drugacije ne moze da bude, posle se ipak trazilo uvek novo zasto i jos novije zato. Sve je na kraju dolazilo pod svoje, svako novo zasto imalo je zato i jos jedno zato. Dok smo mi u dubini duse bili predani tudjim rukama, silama drugih i nasim tuznim putevima, ipak smo bili nasi i jednaki.

Mi smo bili oni sto su svoje ja uvek stavljali ispred svakog novog zakona, a od zakona prirode stidljivo bezali, stavovima se borili za nesto sto ne dolazi tako lako, ako neko drugi ne vidi u tome dobru priliku. Mi smo bili tuzni ali i dalje svoji. Sami. Read the rest of this entry »

…Sunce. Vidi sunce kako przi. Kako vazduh gusi…

Grubo i ubedljivo. Nema sta, zamisljas masu, a ti sam,tu, ispred svih. Polako, ali uverljivo. Ponosno iako i sam verujes u izreceno, ubedjujes, nadas se da ce biti obostrano. Tvoja uverljivost i njihova paznja. Predas se, onako, sav, ceo. Pretvoris se u emociju, postanes delic vazduha koji uzdisu, prodires kroz njih, tek onako, samo da bi bilo obostrano.

”Nemoj ponovo. Znas i sam da me tvoja poezija ubija u pojam.”- grubo ali ne i dovoljno uverljivo. Tek onako da bi bilo izreceno. Drugo sta nije bilo pri umu. Cisto, jasno i emotivno. Zar samog glasa tek prozran odbojnoscu. Izgovoren i ostavljen. Rec izgovorena, pogled zalutali. Tamo u vodu, daleko, mozda i kroz nju pa sve do samog dna. Tek da se proviri zeljom, da se spazi razlika izmedju dna i povrsine. Read the rest of this entry »

Prvo su se price prepricavale po skolskim dvoristima, posle po parkovima, kafanama ali nekako se uvek vratimo na oblizne klupe. Klupe uz same kanale. Ono isto drustvo, svi poznati al uvek sa novim pricama. Drugacijim snovima, drugaciji nego oni sto su bili juce. Neki stagniraju na istim, neki su pak planove promenili. Nove reci, novi izrazi samo su lica ista. Samo su face tu da nas podsecaju da je zapravo sustina ista, samo poruka drugacija. Ili bi trebala da bude drugacija…

”Zivot ti je ono, sranje!” - uzviknula je i zastala. Verovatno vise nista i nije imala da kaze. Nastavila je monolog, sama sa sobom, monolog uz cudne izraze lica. Imala je samo toliko godina da joj je zivot vec bio bolna tacka. Znala je da uvek bude u svom telu, da uvek odreaguje na pravi nacin, samo nije znala da nastavi niz, prokleti niz reci o zivotu. Niko tu nije znao da prica o pravom zivotu, o njegovoj sustini. Iako smo ga svi dobro poznavali, samo smo se dicili nekom poukom koju smo eto, reda radi, ponekad i znali izvuci. Read the rest of this entry »

Sve je pocelo davno, davno …

U ovom periodu pre 10 godina, sam sedeo negde i gledao verovatno u zvezde. Ko zna o kojoj velikoj ljubavi razmisljao. Tada je bilo drugacije, nisam bio ovako pod stresom, nisam se bojao sta ce mi sutra doneti, ali isto tako nisam bio toliko napacen, toliko izmucen, obeshrabljen.

Sada, istog toga dana 10 godina kasnije, sedim ko zna gde, nazvao bih ga getom moje duse, taj stan sa ogromnim balkonom zvera u sumetinu, a pored sumetine su jezera i labudovi. Kad sam bio mali, sanjao sam o tome. Nocima se budio i gledao labudove kako se iznova sepure po zidovima jedne katakombe i sicusnosti malog prostora. Read the rest of this entry »