-Pusti tu plocu, znas da volim taj zvuk. Pusti da se prisetim svog bola. Pusti da utonem negde gde me niko nece poznavati. Tamo gde vise ni svoj necu biti, gde ni svoje ime necu znati.
Uvek si se radovao svojoj tuzi? Nikad nisam razumeo cemu toliko radovanje ka istoj. Cemu sve to, zasto je bol bitan za jednog coveka? Zasto je tuga, coveku najmilija?
- Veruj mi, bol je tvoj, ti si ga stvarao, ti si ga potajno zeleo, posle mu se ne mozes tako lako suprostaviti, mozes ga samo zavoleti, Nastaviti sa istim u sebi, poguren ili ne, ides ali ga i dalje nosis u sebi. Bol je deo svakog coveka, koji je jednom zaplakao, koji je po drugi put zajecao, a treci put se nasmejao istom. Mene pitas sta je moj bol? Sta je moja tuga?
Da, voleo bih da znam sta je tvoj bol, sta je to sto boli, a sta je tuga tvoja?
-Ja bih najpre voleo da znam sta je tajna, sta je zivot, sta je covek, ko si ti, a ko sam ja, sta smo mi, gde smo. Jel ovo zemlja, dobro, ovo je soba, unutrasnjost neceg sto se vidi, sto je veliko, a isto tako jos mizerniji deo neceg veceg. Pogledaj nas, pogledaj nas jos mizerniji i od najsitnije mizernosti. Ne ogleda se moj bol u mizernosti sopstvenoj, vec u mizernosti ljudskoj. To je bol, ljudska mizernost, ona moze da boli, a tuga je samo osecanje koje bol nacini, ovaj bol mozes da izdrzis i dok hodas, jedes ili pricas, tuga ti se uvek ocrta pre ili kasnije. Nju pre ili kasnije izrazis, da li kroz rec, da li kroz sebe samog. Biras. Kao sto biramo i stvari koje ce nas zaboleti.
Da, ljudska mizernost ovog vremena zna da boli, ali sta cemo onda sa onim jos mizernijim ljudima sto svoj bol ne poznaju, sto ga nisu svesni?
-Oni, koji svog bola nisu svesni, ne zive, ne znaju, ne poseduju u sebi emocije. Emocije koje samo covek zna da kontrolise ali i da im se predaje, onaj ko svoj bol u sebi ne oseca, on je nadjacao coveka, kao emociju, predao se i zalutao u svet u kom vlada cista praznina, cista borba jutra i mraka, ali i on ce patiti. Ne sumnjam ja u coveka koji ne pati. Samo taj covek sa bolom u sebi, sebi uvek dobro zeli.