Prizemnosti moja, poslednji plodu moje ubrane ljudskosti, mog postojanja, mog savrsenstva i moje smrti. Ti opaka i nemirna bolesti duse moje, kidas i ubijas poslednje atome nase snage, naseg zivota, suludog podizanja polomljenih nogu, coravih pogleda i skrivene tajne uopstenog naseg postojanja ovde, na ovom mestu u ovom vremenu.
Kako da budem srecan? Kako da se smejem kad sam hodao zemljom posutom djubretom, kad sam gazio po tudjim telima, izbegavao svaku liniju koja mi je presecala put, kako da se okrenem na drugu stranu, a da ne zgazim nekoga, ne ocepim neciji poslednji delic nade, neciji san koji samo zeli da zivi, kako da pogledam to srozano lice koje lezi ispod mene i moli za poslednju sansu. Drugi zivot silno ocekuje, ovaj ga je kaznio, neduzan je on, prizanje ali ne bira zivot, ne bira sudbina one samo postaju posledice. Da koracam dalje ne mogu, snage nemam, ja sam napacen, ja sam umoran i tuzan. Tuga mi je unistila snagu, proizvela grceve u mom telu, osakatila me tamo gde nam je najvise potrebna, presekla poslednje korake.
Zelimo dalje, ali kako cemo? Kako kad posustajemo prvim korakom? Kako kad nam noge drhte? Kako kad smo invalidi, kako kad nas sve boli? Kako da zivimo dalje ovde na ovom djubristu, ovde zajedno zakopani prosloscu, bez ikakvog nadanja i nekog novog putokaza, ovde zivota vise nema. Ne okreci se prema onima koji zive i uzivaju svoje poslednje zivote, oni odlaze poslednji, oni nestaju iznenada za njih se i ne pitamo previse. Ne okreci se govorili su mnogi, govorimo i mi ali nemamo kome, nema ko vise da nas cuje.
Ovom zemljom, ovim tlom dobro nadjubrenim raznim neispunjenim putanjama, pogazenim nadanjima, laznim promenama, cudnim ljudima sa jos cudnijim idejama gazila je horda stranaca, pobunjenika, izdajnika slicnih nama sada. Gazeni su oni od postanka bicemo i mi gazeni i do samog kraja. Sumnjas ti, moj mali prijatelju sto sada isto ne znas gde bi zagazio, da li bi mozda preskocio, ne oklevaj prijatelju nego nastavi, nastavi putem koji si krenuo. Ne skreci i ne okreci se. Smrad prati svakog. Pravo tamo, tamo ti je zgariste.
Pustos, isparavanje istih onih pogazenih nada, prepunjeno smrknutim iluzijama, tuznim snovima, bednim licima praceno do samosvesnog unistenja istih. To je put ka nasem zgraristu, vecnosti nas samih, ovde kopamo sebi poslednje utociste i skrivamo se. Bezimo i sklanjamo se od tudjih iluzija, tudjih smisljenih i prljavih pobeda, oronulog lica sedimo rastrkani po rupama zgarista. Svaka rupa u ovom zgaristu ima svoje dno, a tamo na samom dnu tek po koja skrivena ceznja i jos po koja nada da smo mogli da zakoracimo drugacijom stazom. Prekrivena je ostatcima iz nase mladosti, onoj mladosti koja je provedena hodajucu po djubristu naseg zivota, nasih ideala sa svim onim lesevima koje smo voleli, kojih smo se plasil. Da nismo sami sebi kopali rupu, da se nismo sami protiv sebe borili, da nismo posustali pri prizemnosti naseg duha, izdaji sopstvenog tela i uma, hodali bismo jos po onom tlu djubretom nahranjeno. Ne krivimo druge, krivimo se sami izmedju sebe. Okrenemo se nekad, a iza nas gori samo ono sto smo drugima podarili. Prah, stihija i po koja iskra po tlu pada, a za njima i mi.
Na ovom mestu, gde je crni prah pod nasim nogama, gde je zora bez sjaja, a lica nasa oronula, nema kome staze da pravimo. Tlo je takvo da i sto utabamo, nadolazeci vetar odnese, sto popravimo sledeca oluja porusi. Ono sto je stvoreno, to je i unisteno, ono sto je zasadjeno to je i spaljeno, ono sto je poklonjeno to je i baceno. Nas vise nema, mi smo spaljeni, ovo su samo maske koje zgaristem hodaju, dok istim hodamo uzdizemo se da smo sa djubrista pobegli, ne spominjemo to, mada nije nam ni jasno jos uvek da po sopstvenom zgaristu hodamo. Sicucni delici koji oko nas lebde nam bodu oci, opirujuci se zbog predaja i izdaja kaznjavajuci nas jer smo sa djubrista presli korak dalje na sopstveno zgariste.
Add A Comment