Prizemnosti moja, poslednji plodu moje ubrane ljudskosti, mog postojanja, mog savrsenstva i moje smrti. Ti opaka i nemirna bolesti duse moje, kidas i ubijas poslednje atome nase snage, naseg zivota, suludog podizanja polomljenih nogu, coravih pogleda i skrivene tajne uopstenog naseg postojanja ovde, na ovom mestu u ovom vremenu.
Kako da budem srecan? Kako da se smejem kad sam hodao zemljom posutom djubretom, kad sam gazio po tudjim telima, izbegavao svaku liniju koja mi je presecala put, kako da se okrenem na drugu stranu, a da ne zgazim nekoga, ne ocepim neciji poslednji delic nade, neciji san koji samo zeli da zivi, kako da pogledam to srozano lice koje lezi ispod mene i moli za poslednju sansu. Drugi zivot silno ocekuje, ovaj ga je kaznio, neduzan je on, prizanje ali ne bira zivot, ne bira sudbina one samo postaju posledice. Da koracam dalje ne mogu, snage nemam, ja sam napacen, ja sam umoran i tuzan. Tuga mi je unistila snagu, proizvela grceve u mom telu, osakatila me tamo gde nam je najvise potrebna, presekla poslednje korake. Read the rest of this entry »