Prostranstvo u kom smo se osecali sigurnije nego bilo gde drugde u ovom svetu. Tonovi koji su nam odavali da su sve te stvari zive, nijanse mudro nadvladavale cinjenice da je sve to tu ispred nas, nama opipljivo, ali opet tudje. Osecali smo se tada, tamo na tim mestima da smo imali moc da menjamo te nijanse bas onako kako smo zeleli, bas onako kako smo izmisljali nove snove, tudje brige resavali a svoje zapostavljali i tezili ka tome da je tada i tu na tom mestu, za nas sve stao ovaj svet. Poceo novi, nas i nama sigurniji pocetak iz prostranstva.
Shvatio je tada junak ove price da je doslo vreme odrastanja, ciste ljudske borbe bez krvi, osvete, legalne borbe za individualne poglede na svet. Borbe u kojoj je uvek samo jedan pobednik i gde je izjednacenost odbacena. Jedinka koja nastaje cistom borbom i za klupu, svoje mesto na zemli, jednu klupu u ovom gradu, kojeg je pre svega drmala kriza, sto materijalnih osnova sto ljudskosti i morala. Odjednom nije vise bilo slobodnih klupa, bilo je, ali tada sigurno nisi bio hrabar i dovoljno jak da prihvatis delic i smestis se na drugi kraj klupe, pored nekog, koga ni ne poznajes. No, junak ove price je naceo poglavlje i nacinio korak i podelio svoju klupu sa nepozatima. Deleci tako svoje sopstvene reci sa drugim, nepoznatim strancem kojeg je na tu klupu dovela cinjenica da je to ono sto coveka zaista moze da usreci. Gde je na dohvat ruke sve oko tebe, a opet sve cisto i ljudski. Mozda za neke i previse mizerno ali i bez stresnog opsedanja svoje svest o tome da smo jaki i da smo stvorili dovoljno debeo stit oko sebe da nam cak ni samoprozvana kriza morala ne moze nista. Dok smo svi kolektivno, svi mi koji sada dele klupe u ovom gradu u kom su norme slobodno vrednovanje svih pravih vrednost, nikako nametnutih, bilo primarno u drustvu, osecali da je vreme donelo drugacije navike, delili smo svoje sa nepoznatima, a opet se borili za svoje i sebe kao jedinke, Shvativsi tako da je prizemnost na kojoj svi stojimo podjednako i isto svih nas jedina vrlina, dok su nam mane dopisivane sa strane. Drugi su ih dopisivali cisto da nam stave do znanja da je to sto radimo za njih lose, dok je to nama zaista prijalo. Nismo se plasili da sednemo pored njih, nismo se cak ni protivili, bili smo samo ponekad ljubomorni na to sto sada nigde u ovom gradu nema slobodne klupe. Klupe okrenute ka prostranstvu, mozda nam je sad to postalo luksuz, ali to je pripadalo nama. Klupe okrenute ka kanalima su pored toga sto su klupe na koje se uvek sa radoscu sedalo, imale su i namenu i da dele prostranstvo koje se sirilo pred tobom dok si sedeo na njima. Gledajuci tako stvaranje svojih novih pocetaka.
Videvsi tako istog tog dana, izgubljeni bracni par koji je tiho izgovarao reci na francuskom jeziku, po cipelama smo zakljucili da su iz Pariza, da je njima jedina namera sedenja na klupi bilo prelistavanje mladosti, isto tamo neke, u nekom drugom gradu. Gradu u kom se klupe mozda imale drugaciju upotrebu. Istog tog dana i ova prica mog junaka je pocela drugacijim pocetkom od zamisljenog, novim pocetkom koji je znacio samostalnu borbu za zivotom, samo razlicitih uloga. Pocetak koji je naceo novo prostranstvo jednog zivota koji traje i danas, cini nam se godinama koje ne mare za svoje izgubljene nade i snove.
Add A Comment