Jesen je polako nadolazila. Ista pusta jesen sestu godinu zaredom. Nije mu se cinilo nista drugacija nego prethodna. Ista je bila kao i prethodne. Isti scenario. Postmatrao je kako lisce pada sa drveca, posmatrao je kako se ptice sele u toplije krajeve. Nekad je i on sam zeleo da im se pridruzi. Nije mogao. Zeleo je iskreno da moze da ustane, da moze da pridje liscu i da ga uzme u ruke.
Rumenog lica, krupnih ociju lezao je godinama na istom mestu. Sa tog mesta je posmatrao zivot drugacijim ocima, kroz prozor svoje sobe posmatrao je samo kako se vreme menja. Znao je i kad lipe cvetaju, kad se bagremi suse, kad mladi pticici na svet dolaze. Znao je i da ima snage da se bori sa zivotom, znao je i sta se desava oko njega. On je i dalje lezao i posmatrao kako lisce pada, kako sunce zalazi. Najvise je voleo da gleda ljude kako se krecu, kako koracaju poznatim stazama, kako neki redovno koriste precice i one koji su vecito kasnili negde.
Borbu sa zivotom je prepustio drugima, on se predao. Nije zeleo, bolelo ga je i previse. Mogao je ali nije zeleo, drugi su postovali njegovu odluku. On je se stideo i proklinjao je. Kajao se, znao je da zeli, ali nije mogao, plasio se da prodje pored onih ljudi, plasio se da ne zastane i ne padne. Plasio se da pogleda u obliznju prodavnicu novina, da ugleda recenice koje nije voleo da cuje. Da dok lagano koraca, ne tako stabilnim koracima, izgubi put i jos jednom padne. ”Kako do savrsenog izgleda”- bolelo ga je to da vidi. Plasio se da pogleda, da ne oseti isto kao sto je osetio i onog dana kada je zivot okrenuo drugu stranicu, njemu oduzeo moc da koraca, dodelio mu moc da posmatra prirodu na drugaciji nacin. Da gleda kroz prozor kako jesen nadolazi, kako se drugi sele, kako zivot svoj zivot zivi. On je voleo da posmatra kako zivot drugima odredjuje puteve, on je znao da kad padne kisa niko nece proci stazom, on je znao i to da je nedeljom sunce najslabije. Znao je i to da je zauvek prikovan za krevet, znao je, nije se nadao nikakvim cudima, nije se plasio sto je uvek tu na istom mestu, verovao je da ce poput ptica zalutati negde drugde. Ni pticama noge nisu bile potrebne, one su imale krila, one su i bez nogu mogle da odu negde drugde, negde gde su kise padala i kad je sunce sjalo, negde gde lisce nikad nije otpadalo.
…
Bio je kisoviti dan, jesen je vec uveliko vladala prirodom. Njemu je bio to sasvim obican dan, nama nije. On je bio uvek tu kraj prozora mi nismo, nismo imali vremena. Nas je zivot sluzio drugim stvarima, oduzimao mozda to dragoceno vreme za posmatranjem, za razmisljanjem, njega je zivot tako nagradio. Dodelio mu utesnu nagradu da bude sam sa sobom, uvek tu, nikad za druge sebi uvek najpotrebniji.
”Srecan rodjendan”…
Culo se u jednom trenutku, prekinulo je tisinu, trglo ga iz sna otvorenih ociju, pogleda koji su se gubili kroz prozor.
”Ne, ne govorite mi to, ne, nije srecan, niti mi je danas rodjendan. Kako da znam koji je danas dan, svi su mi dani postali isti, evo i sad pada lisce ,a pada i kisa. Pre je samo padalo lisce, nikad kisa na danasnji dan.”
”Evo pogledajte, sedma godina je vec prosla. Sest godina je samo padalo lisce, kise nije bilo, uvek je sunce bacalo sitne zrake kroz ovaj prozor, tad sam se nadao da ce doci dan za novu nadu, danas je pala kisa. Pala kisa i ubila i poslednji delic nadanja. Evo tu, sve vam pise.” - prekinuo je pogled kroz prozor, bacajuci ga na obliznji stolcic pored kreveta na kom je zivot vodila debela sveska. Pored nje plava olovka, skoro na izmaku svoje karijere.
Tisina je ponovo ozivela. Lisce je i dalje padalo, kisa ga je pratila. Toma je i dalje pratio igru prirode. Razmisljao o svom zivotu, o onoj borbi koju nije dobio, koju je izgubio i danas kad je bio njegov dan, kad je stario a ostajao ustvari isti, uvek tu na istom mestu u krevetu kraj jednog prozora, u nasem gradu, ovih godina priroda je igrala neku novu igru, a njegova sveska i olovka ispisivale neka druga pravila.
Add A Comment