Ja necu vise biti covek, niti cu posedovati emocije. Posedovacu sasvim drugaciji mehanizam u sebi, nesto sto niko nece smeti da mi oduzme. Nece to biti nista jako ili opasno, da bi se plasili toga, bice nedodirljivo. Jako ali nedodirljivo, kao prah neceg sto vetar raznosi i sto zajedno sa vetrom raznosi sve oko sebe.
Nisam to ja vise, niti cu zeleti da budem. Ja sam ostao u onom danu, danu pre ovog, danas me vise nema. Kao sto ni ovo sad vise nisam ja. Ovo je prah koji sebi dozvoljava toliko da progovori ali da ostane nem. Da ostanem nem na sve sto se oko mene desava, drugacije ne postoji. Prah koji samo moze da prekrije svaku stvar koja se desava, da obelezi svaki novi dan, da zajedno sa njim utone u san, da se budi zajedno i da se nada novoj zori. Da svane sutra, novo sutra sa novom nadom. Da vreme postane zastitnik nas svih, nas izgubljenih i srecnih, nas nemih al prisutnih, nas svih koji u ovom vremenu traze, svako za sebe samo malo, a biva nam mnogo vise oduzeto. Da se samo jedno jutro probudi zajedno sa nama, tu al opet da nas ne ostavi, da bude uz nas sve do samog kraja. Kraj kao i sve sto dolazi i odlazi, docice ali ce i nas odneti, opet na kraju. Kad te budu upitali, gde si, sta radis tu?, neces znati sta da kazes, jer ces biti nem, no oni se nece ni potruditi da te razumeju, nemaju vremena. Zure, kao sto smo i mi svi jednom i ka jednom mestu zurili, nadajuci se da je to ono sto ce nas na kraju svega i posle svega pokrenuti. Jednostavno, zurili smo, sada ne mozemo da hodamo, sad su nam noge izlomnjenje, grudi su postale pukotine a na oci ne vidimo.
Nismo ni mi vise oni koji su se razdragano gledali i nadali novom danu kao da ce svanuti tek tako samo od sebe. Nismo ni razmisljali da je mozda i on tmuran, da nerado zeli da se probudi, bili smo prisiljeni, voleli smo da prisiljavamo a sad kad nemamo vise izbora, kunemo i preklinjemo. Proklinjali nikad nismo, znamo samo da kad gresimo prekrstimo sebe i predamo se vecnom pogledu nevinosti. Mozda ipak neko progleda za nas kroz prste, mozda ipak neko tamo ili tu, blizu nas ugleda sve to, bar na trenutak i mozda nam i pridje sa razumevanjem naravno. Razumevanje. Bese ali ga vise nema, nema nestao je kao i sve sto je nekad bilo kao blago necije duse, istaknuta karakteristika necijeg lika ali i dela, da je postojalo jeste, danas, sada i ovde, ga nema. Kao sto nema ni nas istih vise. Kao sto ni mi vise ne gledamo u jednu istu stranu, ocekujuci isto sto se desilo kad smo pre gledali, isto na tu stranu. Kad nam je pogled bio daleko dublje uperen u sustinu dela, kada smo i oblik sa sobom poneli, zacrtanom u dusi. Zacrtano u onom danu, danu pre danas, danu pre svakog novog sutra.
Danas, opet isto. Put, pravac, jedinka, a masa odbacena i tmurana. Namrgodjena i besna, bahata i ohola, kao i svaka masa koja nas okruzuje danas. Jedinke se i dalje znaju nasmesiti ali kratko i kad ih niko ne gleda. Opet njihov inat postoji, tu je ali ga je tesko osetiti. Ne zaboli nikad nista kao sto zna da zabole ljudi koji te okruzuju, danas, juce ili sutra. Isto je sve, vreme nas je odbacilo, ljudi su nas zaboravili a okolnosti, puke slucajnosti ili namerno ali opet nicim izazvane prilike su tu i dalje, kao i juce, i danas su tu. Plasimo se samo da nas i one sutra ne napuste. Da se i one zajedno sa nama bude, prilike, vecne nade, tuzne ali postoje, da zajedno sa njima i mi mozemo preko noci da uzrimo, da prohodamo, da ugledamo svetlost i posle tame, da osetimo i posle bola, da uz nadu sacekamo novo sutra. Mozda drugacije od danas, mozda slicnom sutra kao sto je bilo i juce, ali na isti nacin da posedujemo taj zar nadanja. Tu nit koja ce nas i posle potopljenog optimizma usrediti i postaviti na pravu stranu. Mi cemo se nadati i dalje, to je trud koji cemo zaloziti za nas, na koji smo uvek spremni. Novo sutra ce svanuti kad nam uzri nada, kad postane deo nas i sicusni deo nasih najcistijih emocija.
Sutra, mozda opet budemo svi ljudi, zacinjeni nadama, kroz nas mozda ponovo bude tekla krv, sicusni zivoti ce se ponovo radjali u nama. Istinske lepote ce biti i dalje najlepse ogledalo nasih dusa, mi kao i svi ostali, tu prisutni ali i dalje ljudi, puni razumevanja, priklonjeni opet starim snovima, nadom obdareni. Ljudi, danas, sutra, zauvek…
Add A Comment