| Urbani Picvajz |

Prostranstvo u kom smo se osecali sigurnije nego bilo gde drugde u ovom svetu. Tonovi koji su nam odavali da su sve te stvari zive, nijanse mudro nadvladavale cinjenice da je sve to tu ispred nas, nama opipljivo, ali opet tudje. Osecali smo se tada, tamo na tim mestima da smo imali moc da menjamo te nijanse bas onako kako smo zeleli, bas onako kako smo izmisljali nove snove, tudje brige resavali a svoje zapostavljali i tezili ka tome da je tada i tu na tom mestu, za nas sve stao ovaj svet. Poceo novi, nas i nama sigurniji pocetak iz prostranstva.

Shvatio je tada junak ove price da je doslo vreme odrastanja, ciste ljudske borbe bez krvi, osvete, legalne borbe za individualne poglede na svet. Borbe u kojoj je uvek samo jedan pobednik i gde je izjednacenost odbacena. Jedinka koja nastaje cistom borbom i za klupu, svoje mesto na zemli, jednu klupu u ovom gradu, kojeg je pre svega drmala kriza, sto materijalnih osnova sto ljudskosti  i morala. Odjednom nije vise bilo slobodnih klupa, bilo je, ali tada sigurno nisi bio hrabar i dovoljno jak da prihvatis delic i smestis se na drugi kraj klupe, pored nekog, koga ni ne poznajes. Read the rest of this entry »

Jesen je polako nadolazila. Ista pusta jesen sestu godinu zaredom. Nije mu se cinilo nista drugacija nego prethodna. Ista je bila kao i prethodne. Isti scenario. Postmatrao je kako lisce pada sa drveca, posmatrao je kako se ptice sele u toplije krajeve. Nekad je i on sam zeleo da im se pridruzi. Nije mogao. Zeleo je iskreno da moze da ustane, da moze da pridje liscu i da ga uzme u ruke.

Rumenog lica, krupnih ociju lezao je godinama na istom mestu. Sa tog mesta je posmatrao zivot drugacijim ocima, kroz prozor svoje sobe posmatrao je samo kako se vreme menja. Znao je i kad lipe cvetaju, kad se bagremi suse, kad mladi pticici na svet dolaze. Znao je i da ima snage da se bori sa zivotom, znao je i sta se desava oko njega. On je i dalje lezao i posmatrao kako lisce pada, kako sunce zalazi. Najvise je voleo da gleda ljude kako se krecu, kako koracaju poznatim stazama, kako neki redovno koriste precice i one koji su vecito kasnili negde. Read the rest of this entry »

Ja necu vise biti covek, niti cu posedovati emocije. Posedovacu sasvim drugaciji mehanizam u sebi, nesto sto  niko nece smeti da mi oduzme. Nece to biti nista jako ili opasno, da bi se plasili toga, bice nedodirljivo. Jako ali nedodirljivo, kao prah neceg sto vetar raznosi i sto zajedno sa vetrom raznosi sve oko sebe.

Nisam to ja vise, niti cu zeleti da budem. Ja sam ostao u onom danu, danu pre ovog, danas me vise nema. Kao sto ni ovo sad vise nisam ja. Ovo je prah koji sebi dozvoljava toliko da progovori ali da ostane nem. Da ostanem nem na sve sto se oko mene desava, drugacije ne postoji. Prah koji samo moze da prekrije svaku stvar koja se desava, da obelezi svaki novi dan, da zajedno sa njim utone u san, da se budi zajedno i da se nada novoj zori. Da svane sutra, novo sutra sa novom nadom. Da vreme postane zastitnik nas svih, nas izgubljenih i srecnih, nas nemih al prisutnih, nas svih koji u ovom vremenu traze, svako za sebe samo malo, a biva nam mnogo vise oduzeto. Da se samo jedno jutro probudi zajedno sa nama, tu al opet da nas ne ostavi, da bude uz nas sve do samog kraja. Kraj kao i sve sto dolazi i odlazi, docice ali ce i nas odneti, opet na kraju. Kad te budu upitali, gde si, sta radis tu?, neces znati sta da kazes, jer ces biti nem, no oni se nece ni potruditi da te razumeju, nemaju vremena. Zure, kao sto smo i mi svi jednom i ka jednom mestu zurili, nadajuci se da je to ono sto ce nas na kraju svega i posle svega pokrenuti. Jednostavno, zurili smo, sada ne mozemo da hodamo, sad su nam noge izlomnjenje, grudi su postale pukotine a na oci ne vidimo. Read the rest of this entry »