Upoznali smo se slucajno, sasvim slucajno. Posle smo namerno smisljali silne zavere naseg prijateljstva. Ko je bio uporniji i izdrzljiviji. Meni su uvek prepricavali da su dok su me cekali uvek pricali o posebnom upustvu koje bi nosilo nazivi : ”Kako sa njim”. Ja sam na samom pocetku bio toliko skepcitan sto se tice naseg prijateljstva, da sam ih ponekad toliko gledao krajickom oka i mislio u sebi da li se zaista dobro razumemo ili previse dobro vladaju ironijom.
Ironija je mozda i bila glavna stavka naseg druzenja. Neko pocinje da gradi prijateljstvo tako sto odlazeci kod drugih presvlaci lutke, vozi tudje autice dok je to kod nas islo i suvise lako. Ironicno smo se gledali dok su skrenuti likovi pricali price prethodnih noci provedenih u poznatim clubovima, dok je mafija bunda kako smo nazivali curice sa smera nosom parale oblake sa sve bundicama dok se jos sneg topio. Svima smo nalazili mane, nekim tudjim vrlinama smo se duboko i potajno divili. Tesko ko je mogao da izadje sa nama na kraj, tesko ko se i hvatao u kostac sa nama. Njima se blejanje na klupi kraj sad vec famoznog kanala cinimo totalnim gubljenjem vremena, dok je to za nas znacilo vise o nekog tamo saveta bezbednosti. Na toj klupi su se poceli analizirati likovi pre svega mi sami, posle i sludjenika koji su ulazili u nase zivote. Ta klupa mozda nosi jednu simboliku naseg prijateljstva. Na tu klupu se uvek vracamo. Tamo se uvek nalazimo.
Iako smo svako sa svojim problemom sedali jedno pored drugog, cinilo nam se da je sve to zasto sto drugacije ne moze da bude, posle se ipak trazilo uvek novo zasto i jos novije zato. Sve je na kraju dolazilo pod svoje, svako novo zasto imalo je zato i jos jedno zato. Dok smo mi u dubini duse bili predani tudjim rukama, silama drugih i nasim tuznim putevima, ipak smo bili nasi i jednaki.
Mi smo bili oni sto su svoje ja uvek stavljali ispred svakog novog zakona, a od zakona prirode stidljivo bezali, stavovima se borili za nesto sto ne dolazi tako lako, ako neko drugi ne vidi u tome dobru priliku. Mi smo bili tuzni ali i dalje svoji. Sami.
Mi smo poslednja generacija mladih koji i dan danas sedi kod kuce, mi smo deo generacije koja je sistemski i izrezirano unistena, pogodjena u sam centar duse, samu osnovu sto nas pokrece. Mi smo oni sto redovno sede kraj kanala i zveraju u prazno, gadjajuci se samo recima, potajno se nadajuci da ce sutra biti isti dan, skroz dosadan ali ipak ispunjen nasom ljubavlju. Da cemo i sutra moci da prozivamo jedni druge, da moljakamo za sitnice, da i dalje ponosno prepricavamo price nasih roditelja, koji su podignutih glava vazili za fine i dobre ljude. Ljude koji verovatno nikad nikome nista ukrali nisu ali su bili kaznjavani duplo, cak i za verovatno najmizarnije ljudske grehe, koji smo svi cinili, sto da bi ipak kasnije nekim drugim klincima omogucili bolji zivot, sto zbog toga sto ipak ti novi klinci nisu zeleli poistovecivanje nego sasvim nesto drugacije. Zeleli su osecaj pripadnosti nekome ili necemu, neku tanku nit koja ce ih spajati sa svima, o kojima nece biti nikakve reci predrasuda, surovih opazanja i nikako ljudskih reci poganih.
Bili smo deca emigranata, onih ljudi koji su pobegli da se sklone on sistemskog zla. Organizovanog unistavanja. Deca ljudi koji su verovatno gledala kroz dim, i negde u daljini nazirali su i pored tolikog zla nesto dobro, uvek ih je nada bodrila. Na kraju, kad im je kraj bio poslednja dana, umirali su zajedno, obostrano predani.
Deca roditelja koja su u kuci imala bar po jedan simbol svoje matice, bar po jednu sliku svog ideala. Bar po jednu flasu dobrog nacionalnog pica. Deca jakih licnost, licnosti koje vec godinama nepokretno leze pod zemljom. Ili su nepokretni postali kada su svoju maticu zamenili mestom gde ti je uspeh dobro i racionalno organizovan, gde svakog sa osmehom pozdravis pa cak i kad te tesi i recima opisuje tvoje stanje, malo ruka na ramenu, malo osmeh jer sve je to nekako moralo tako. Sitnice ne prepricavas, onih izgovorenih reci se tesko i secas, iako znas da i kad ih se prisetis da te rastrgnu i da i dan danas na neka tada postavljena pitanja nemas odgovor.
Niko vise ne spominje glavne uzroke, niko vise ne lomi svoja ledja da bi pronasli neke puteve, zasute stranputice od kojih svi tako pazljivo beze, dok ih mi svakodnevno gledamo ne zato sto za drugo ne znamo, nego cisto zato jer su nam one tu pred nosom, na korak od nas, no nece nas, nismo vise ni za stranputice.
Mi smo i dalje oni veseli klinci koji sa tugom ustaju a sa nekom radnosnom ni malo vaznom vescu ponovo lezu, nadajuci se tako da se ipak nesto ovde menja, da se ipak neki tracak nade ponovo javlja, okurazeno preti da postane deo jos tuznije svakodnevnice. Da je sve tako okurazeno i lako, jeste i mi smo takvi, labilni, i dok se gledamo vazimo samo za napacene, tuzne i opet ponosne klince. Sa tugom ustajemo ali se ipak u dubini neceg nadamo da se i taj dan da protekne bar sa daljom nadom i sa istim pogledima koji jedni na druge usmeravamo. Pogledi kakve drugi mogu da sanjaju, isprepleteni ceznjom, jaki kao i mi sami, a opet toliko nezni kao mazenje dvoje koji nista drugo u zivotu nemaju sem trenutka u kome se maze.
Mi smo sve to duboko u nama dok smo kad nas gledas obicni ljudi koji normalno hodaju ulicama, koji nekad s vremena na vreme spuste pogleda ka samoj zemlji, ne zato sto se boje, vec zato sto se stide okoline, sto ih vec godinama okruzuje nimalo cisti vazduh, ni zerica necije harizme, nista sto bi im u tom trenutku dalo snagu da glavu ponovo podignu visoko gore. Nista, mi smo i dalje tu sa nasom ironijom, sa nasim snovima o kojim zelimo samo da sanjamo ne zelimo vise ni da se ostvare jel ne bismo bili zadovoljni ni time, samo bismo sebi dokazali da to i nije bilo za snivanje.
Dan danas se nadjemo na klupi, sednemo i duboko zaronimo u daljinu. Duboko se predamo trenutcima tisine u kojim ni ne disemo, uzivamo u tome jer znamo da smo tu zbog toga, zbog pogleda nasih ociju, zbog ironije nasih ociju i zbog jednog prijateljstva koje se desilo spontano, dok smo izgubljeni trazili gde je pravi put.
Add A Comment