| Urbani Picvajz |

”Odakle si”?

Cutao sam, nacinjao sam usnu i mislima bezao na to mesto, tamo gde sam rodjen, kako da objasnim odakle sam?Kako da kazem odakle sam? Da li sam ja deo tamo neceg sto vise ne postoji, da li sam ja deo ono sto se pomerilo u stranu, sto se nije stopilo i nestalo. Mozda sam deo kukavicluka, mozda sam i iz postojbine gde su svi plavi i visoki, upalih ociju, izduzenih brada, tamo gde su senke, gde noc traje godinama, gde se zivot naziva prilikom.

Evo tu ti je sve, pruzio sam dlan. Tu je sve moje obelezeno, nema ni traga od zulja ali su tragovi i te kako vidljivi. To je moja saka, moje sve, tu sam ja, to sam ja. Tanka koza, jos tanje kosti, da ih stisnes, popucale bi, ne od bola, ne od jacine vec od toga sto se neko zaista usudio da ih dotakne. Sa ovom sam sakom prvi put dotakao majku, drugog nisam imao uz sebe, sa njom sam prvi put uzeo olovku u ruke. Pisao sam, pisem i danas, sa njom se i rukujem sa pojedincima koje volim. Ne rukujem se ja sa svima, hteo bih ja al nece ona. Ni sa tobom se nisam rukovao, hteo sam ja al nije htela ona.

Ona je prva i dohvatila kofer pred put, uzela ga pod svoje, cvrsto kao da je bolje od mene znala da je nova prilika put u nepovratnost. Kao da je znala da se taj teret mora odbaciti, stiskom, pritiskom i sakrivanjem emocija. Uzela i nije ispustala sve dok nismo stigli pred novi prag, pred novom prilikom gde se sve cinilo cistim, jos netaknutim, kao da je sve zelelo da bude dohvaceno, istom tom rukom unisteno.

Tim dlanovima sam ti tapsao sujeto, rukama voleo, miliovao recima, nisam te samo njima pozdravljao. Koristio sam reci, dve reci koje se najlakse izgovaraju na rastanku, reci do kojih smo slabo stizali zajednickim razgovorima, reci sa kojim se izgleda nismo slagali i od kojih smo tajno bezali. Bojali smo se tih izgovorenih reci, cinilo nam se uvek kao da neko drugi prica umesto nas, kao da osecamo nesto sto se nije dogodilo, a dogadjalo se, kao da smo bili svedoci a ne da se radilo o nama.

Koliko imas godina?

Slazi i ovako ti nece verovati. Reci da si mlad, ti i jesi mlad. Mlad si tek si poceo da sledis prilike, da se boris. Ti si odavno otpisana prica, prilika ko prilika, nista novo. Domundjavale su mi se misli, preplitale tako u krug. Hteo sam da kazem da imam onoliko koliko treba da imam, da kazem da sam vec toliko godina senka, bice koje strada u sudaru vremena, koje je zrtva jednog vremena, tuzne prilike al ponosnog obraza. Hteo sam i ponosno da naglasim da sam pregazio dvadesetu. Naglasim da sam rodjen onda kada te nisu pitali sta si, ko si, odakle si, kao sto sad pitaju i besno te gledaju. U vremenu kada sam isto kao sada na svom dlanu gledao sebe i svoje, vidjao tuzna lica ali zadovoljne oci, krupne oci, nezne senke ljudi koje volim. Ljudi koji su danas poput mene tu na istom mestu, koji i danas pricaju o svojim izgubljenim stvarima, bolu koji su osetili koji im je prodirao dubinom duse, dusu koju zaleciti niko nije mogao. Nebom su vec krocili, zemlja ih je uvek prihvatala.

Ja sam sam deo zemlje kojom tvoja noga nije krocila. O kojoj nista ne znas, kao sto ni ja ne znam nista, o kojoj ni ona sama ne zna nista. Napacenoj zemlji, pregazenom narodu, tudjini i bolu, zemlja koja vise nije ni zemlja vec parce, kao kad kisa padne zemlja postaje blato. Odatle sam ti ja, tamo sam i rodjen pre dvadesed i dve godine, nije to tako davno bilo, kao sto se meni cini. Cini mi se kao da zivim vekovima, kao da mi je dusa vec posetila ovo mesto, kao da ti ponovo pricam sve isto, sa malo vise pauza izmedju reci, sa mnogo uzdaha.

Odgovorih na pitanja, odgovorih novoj prilici, novoj senci koja ce bol zajedno sa mnom osecati. Koja ce se nocima buditi i razmisljati o sitnim recima, o tuznim licima, o dalekim prostranstvima na kojima smo vec bili, o kojim smo vec sanjali. O vremenu koje ce ostati i posle nas, vreme uvek ostaje samo mi odlazimo. Sada je svanulo, ja sam jos uvek tu, sedim i gledam kroz prozor kako svice, novi dan, nova prilika kojoj cemo svoje odgovore da predamo sa uzdisajima, sa nadanjima, sa opet istim bolovima koje smo i sinoc osecali.