Proslo je vreme nestasnog odlaska iz jednog dela u drugi deo jedne licnosti. Proslo je vreme kad sam zajedno sa izgubljenim glasovima tuznno razgovarao. Prepirali smo se i nadjacavali. Nikad se nisam izborio da budem najglasniji, pobedjivali su me i cutanjem.
Bio je pakleni dan, vedar a tezak. Tek se i po koja radnja mogla obaviti, a da se ne preznojis ili da se bar na svaki minut ne okrenes i polozis u horizontalu. Gledas u nesto sto nema kraja, a sam okvir pokazuje da je mizarno, da i nije za posmatranje. No mami te, ne da ti mira i ne da ti da se otrgnes, posle vise i ne pokusavas. Nije stvar u tome da ne zelis, vec ti je preslo u naviku. Zivis jedan deo sa tim, otpozdravljas kao da i ono ume da govori. Prebacujes sve svoje neuspehe, imas uvek nekog kome ces da saspes svu zagadjenu paprat svog ploda.
Proslo je, pokazuje iscrtani kalendar, nekoliko godina. Tacno onoliko koliko je moglo da stane na jedan komad papira iscrtan za celu deceniju. Kakav predosecaj da se ocrtaju brojevi jedne decenije, kao da su znali da je druga pocela drugacije, kao da je u vazduhu visilo poslednje nadanje da ce sledeca da pocne samim pocetkom kraja prosle. Isto je to kao i kad se naglo okrenes, kao kad naglo skrenes i odes drugim pravcem. Mislis da je najbolji i zaista i jeste. Pravi je, laksi je, nema uzbrdica, nema ni okolnog djubrista. Ne isparavaju zapustene duse, ne ocrtavaju se napaceni likovi nekog proslog vremena.
Ovde je samo veliki strah. Veliko prostranstvo koje i opstaje viseci u strahu. Kao da je podbocen nasim stradanjem, nasom licnoscu koja je sve samo jedna velika i zauvek odbacena. Nedaleko od nas visi par zaboravljenih stitova, potomci ih nisu poneli, nisu se nadali da ce im kad tad zatrebati. Tu su, vise u vazduhu, dok lagano koracamo, vec premorenim koracima, vec upalim licem i nateklim ocima. Sve se ovde manje vise svodi na jednu bitku kojoj kraj nikad videti necemo, samo cemo zajedno sa skupom svih emocija da osetimo veliko olaksanje, veliki otpali teret. Kao kad se napacen od proslosti polozis u jednu sadasnjost ali bez brige o buducnosti. Ostalo je da budem i dalje svetlost, velika i jaka. Istrajna i da objasjavam svaki novi pogled koji dopire sa strane, samo ta bitka se uvek dobija. Da te ne osvetlim kad te cujem, da pomislim da se ponovo javljaju glasovi izgubljenog vremena, pokleklog stita i nikad svesne emocije.
U sledecoj svetlosnoj godini bice drugacije. Bicu novi plod starosti, bicu deo izgubljene proslost. Prahovi ce ocrtavati spore korake, a vazduh ce sa sobom da prenosi najteze uzdahe.
Add A Comment