Nisam spreman za borbu sa vremenom, nisam spreman ni za kakve puteve koji vode u nepoznato. Evo me ovde, na samom dnu. Sedim sam, zivim sam, cekam i dalje na novo jutro. Nesto pak svezije od proslog, jucerasnjeg jutra, bez izgubljenih emocija pripijenih uz blagi vetar. Ne zelim da osecam tudje emocije, zelim budjenje svojih, tamnih, davno potisnutih.
Moj put je dugacak, nazire se iz dana u dan sve duzi i duzi. Kraja mu nema, samo ja potajno gajim nadu da ce mu kraj ipak doci. Da cu se jednom probuditi na samom kraju i sebi reci da nije vredelo truda. Truda i nije bilo, kakav je trud sedeti i cekati na nesto sto ne postoji. Lakse je tako ustati, premestiti se i poceti da cekas na nesto sto zaista postoji i sto je postalo igrom slucaja deo tebe. Malo, sicusno, sto ne mozes da dodirnes, a osecas. Davno je proslo moje sanjarenje, davno su prosla i vremena uzaludne samoodbrane od tudje emocije. Sada, tu kad sednem pomisljam samo na jedno, na ceznju, na radost ceznje. Misli obuzdane svakakvim defileima izgubljene duse. Niko ni ne pita sta je sa njom, pitaju samo kako si. Sta i reci na takva pitanja, a slagati ih. Ceznju ne mogu ni slagati ni sakriti, vec joj se samo mogu prepustiti.
Ima jedna senka, necija krupna senka u svemu ovome. Jasno se odrazava, tiho se krece, kao da se krije. Ispusta glasove, tihe i nezne. Tesi me, ponekad zna i da povredi, nesvesno, potajno nadajuci se da ohrabruje. Cudna je ova emocija sto mi dusu prozdire, sto me goni ka dalekim krajevima nepostojeceg, sto me prelama na mizerne delice jednog velikog nista. Silni sam prah koji se krece izgubljenim stazama, silna sam jacina u mizernom svetu bez icega, bez i jedne ciste i iskrene emocije. Zelim nesto da kazem, a cuti, zelim nesto a pognute glave idem ka suprotnom. Nije ovo moja izgubljenost a ni slabost, ovo je deo jedne price koja uvek pocinje kada pustis prvi krik, a kojoj kraj nikad ne vidis. Ni kad do kraja dodje neces biti svestan, mislices da ga nema, tad se pretvoris u nesto sto je slabo vidljivo za druge i odes. Ponovo negde gde je sve isto, samo si ti drugaciji.
Mozda kada bih ustao, kada bih se samo na trenutak podigao, osetio bih da sam jaci od bilo kojeg kamena, tvrdo pripojenog za tlo. No, nije moja zelja boriti se sa pripojenima za tlo, moja je borba nadjacati otudjenike sto zemljom hodaju, moja je borba zbliziti emocije, postaviti ih na svoja mesta i ugledati ih jednog dana nasmejanog lica. Puste su to zelje, pusta je i zal za necem sto nemam, sto je davno isparilo, nestalo. Ne bejah tada skroz svestan sta je deo mene postalo, nisam se preterano trudio da shvatim sta je tada tu pored mene, a sta ce biti kad nestane. Ne razmisljam ni danas pretarano o tome, posledice su nadjacale sve ostale delove mog razuma. Zivis u jednom vremenu bez ikakve zelje i ikakvog putokaza, jasno tapkas u mestu, svakim danom sve te je manje. Pipojen si za nesto sto je dosta slabije od tebe, no ne mozes mu se opirati. Trazis vise, za uzvrat dobijas samo manje. Tumaras, trazis a nasao si vec, shvatio si da si covek koji zivi, koji dise a koji ipak umrtvljen stoji u mestu i nadgleda. Gleda svu tu masu prolazecih stopala, tabanajuci po davno postavljenim stazama, ponosno bez ikakvog straha da ce naciniti bar i jednu gresku u narednom koraku. Svestan si i dana, prolazeceg opet, a sinoc toliko ocekivanog novog sto ponovo dolazi, svako jutro ugledas izbedacenim ocima, nadajuci se da ce on danas doneti nesto drugacije, da ce ti se predati i da ces ponovo sesti na ono isto mesto gde redovno sedis, a da se neces predati mislima, da ces biti svestan mesta i vremena u kom se nalazis.
Potajno cu se nadati dok gledam dolazak novog dana, da ga nikad necu docekati spremno u ispeglanom odelu.
Add A Comment