| Urbani Picvajz |

Proslo je vreme nestasnog odlaska iz jednog dela u drugi deo jedne licnosti. Proslo je vreme kad sam zajedno sa izgubljenim glasovima tuznno razgovarao. Prepirali smo se i nadjacavali. Nikad se nisam izborio da budem najglasniji, pobedjivali su me i cutanjem.

Bio je pakleni dan, vedar a tezak. Tek se i po koja radnja mogla obaviti, a da se ne preznojis ili da se bar na svaki minut ne okrenes i polozis u horizontalu. Gledas u nesto sto nema kraja, a sam okvir pokazuje da je mizarno, da i nije za posmatranje. No mami te, ne da ti mira i ne da ti da se otrgnes, posle vise i ne pokusavas. Nije stvar u tome da ne zelis, vec ti je preslo u naviku. Zivis jedan deo sa tim, otpozdravljas kao da i ono ume da govori. Prebacujes sve svoje neuspehe, imas uvek nekog kome ces da saspes svu zagadjenu paprat svog ploda. Read the rest of this entry »

Nisam spreman za borbu sa vremenom, nisam spreman ni za kakve puteve koji vode u nepoznato. Evo me ovde, na samom dnu. Sedim sam, zivim sam, cekam i dalje na novo jutro. Nesto pak svezije od proslog, jucerasnjeg jutra, bez izgubljenih emocija pripijenih uz blagi vetar. Ne zelim da osecam tudje emocije, zelim budjenje svojih, tamnih, davno potisnutih.

Moj put je dugacak, nazire se iz dana u dan sve duzi i duzi. Kraja mu nema, samo ja potajno gajim nadu da ce mu kraj ipak doci. Da cu se jednom probuditi na samom kraju i sebi reci da nije vredelo truda. Truda i nije bilo, kakav je trud sedeti i cekati na nesto sto ne postoji. Lakse je tako ustati, premestiti se i  poceti da cekas na nesto sto zaista postoji i sto je postalo igrom slucaja deo tebe. Malo, sicusno, sto ne mozes da dodirnes, a osecas. Davno je proslo moje sanjarenje, davno su prosla i vremena uzaludne samoodbrane od tudje emocije. Sada, tu kad sednem pomisljam samo na jedno, na ceznju, na radost ceznje. Misli obuzdane svakakvim defileima izgubljene duse. Niko ni ne pita sta je sa njom, pitaju samo kako si. Sta i reci na takva pitanja, a slagati ih. Ceznju ne mogu ni slagati ni sakriti, vec joj se samo mogu prepustiti. Read the rest of this entry »