…Sunce. Vidi sunce kako przi. Kako vazduh gusi…
Grubo i ubedljivo. Nema sta, zamisljas masu, a ti sam,tu, ispred svih. Polako, ali uverljivo. Ponosno iako i sam verujes u izreceno, ubedjujes, nadas se da ce biti obostrano. Tvoja uverljivost i njihova paznja. Predas se, onako, sav, ceo. Pretvoris se u emociju, postanes delic vazduha koji uzdisu, prodires kroz njih, tek onako, samo da bi bilo obostrano.
”Nemoj ponovo. Znas i sam da me tvoja poezija ubija u pojam.”- grubo ali ne i dovoljno uverljivo. Tek onako da bi bilo izreceno. Drugo sta nije bilo pri umu. Cisto, jasno i emotivno. Zar samog glasa tek prozran odbojnoscu. Izgovoren i ostavljen. Rec izgovorena, pogled zalutali. Tamo u vodu, daleko, mozda i kroz nju pa sve do samog dna. Tek da se proviri zeljom, da se spazi razlika izmedju dna i povrsine.
”Eh, pa sad. Kad bi je razumo bilo bi sve drugacije. Onda bi je razumeo, ovako, ma …”- Poucno, poceto sa namerno, za duzim nastavkom. No, nema ga, jer reci nema, jer su teske za izgovorit, teske i za razumeti.
”Opet vi o vasoj poeziji? Cemu to, sta sto sunce sija? Elem vazduh i nije tako prijatan.Stvarno gusi, tu imas pravo. Bravo”.- odesevljena konstatacijom oraspolozila se, nasmejala se i ponovo potonula sa svojim mislima. Verujem da joj nisu naklonjene, kako bi joj i bile, pretura se, jedva gleda. Tuzna je. Voli ili se samo trudi da voli, bori se da zavoli jedno bice sebi slicno, razlike gotovo i da nema. Sustina je tu, izmedju njih, jedva vidljiva, gotovo skrivena, jedva da moze promiliti na povrsinu od tolike ljubavi. Ponekad se cini da je ne gusi samo vazduh, vec i sustina, sustina te ljubavi.
”Pogledajte ona dva goluba, pogledajte! Gledaju camac, verovatno zele koji krug, zamislite ih na camcu. Ona, malo krupnija, to je zenka, verovatno mu sad govori kako zeli camcem koji krug, verovatno, sta bi drugo govorila, a da pri tome ne skida pogled sa istog. On izgleda i nije bas odusevljen, nekako okrece glavu na drugu stranu. Camac odlazi, nestaje iz vidika. Pogledaj, kako se napinju.’‘- pala je prica, bez zastoja, bez ikakvog daljeg komuniciranja sa ostatkom, uvek je mogao sve sam, nikome nije trebao, niko ni njemu ne treba.
‘‘On odlazi, let ka necem novom izgleda, ostavio ju je. Kakav zajeban igrac, ostavio dok ona i dalje gleda za vec zaboravljenim camcem. Ne razumem je, zasto ne ide na njega, pa moze da leti, mozda nije ni svesna da ce ga stici. Da je poteram?”- ustaje,prilazi joj polako, tera je.
Tako mu se cinilo najlakse, i sam je uvek radio slicne stvari, iako je bio sam, zeleo je uvek da ga neko potera, da mu ukaze da je put ispred njega, a da je ova krivina deo jednog bica sa maskom, jednog tuznog bica.
”Otisli su i golubovi, ali docice drugi, oni se bar slobodno krecu..”- nastavio je kratko jos, sam sa sobom.
Posmatram scenario, posmatram i razmisljam o toj slobodi, o toj jednakosti. Svi su ti golubovi isti. Lete, guraju se nekad u masi, izlecu ti pred noge i namerno te saplicu, nije im dovoljno sto si davno u koracima zamrsen, namerno te jos vise muce. Zavidni su i oni, zavidni su jer je njihova komunikacija na nizem nivou od nase, gugucu uvek, drmaju glavom, teturaju se. Mi imamo reci, na to su ljubomorni.
Imamo reci ali ne znamo da ih koristimo, ni ne trudimo se. Ponekad ih shvatamo i ozbiljno, nekad ih ni ne shvatimo. Pravimo se da ih ne razumemo, tako je i najlakse odgovoriti na najteza pitanja. Praviti se gluvim, ne mariti za posledice, za izrecene reci, ko zna kako ih ko i na koji nacin dozivljava. Nikad ni ne obracamo paznju na njih, eto pustamo ih tek tako, nekad i sa krikom.
Izgleda su i one reci bile sa krikom, pomesane dozom jaukanja. Ne secam se vise, bilo ih je i previse, bilo je i onih slucajno zalutalih, uloga im bese dopunska, no samo su smetale, odavale jasnu nejasnocu, jasno odavale da od istine nema nista. Uverljivo ukazujuci na nove lazi, na novo snivanje snova, teskih iluzija. Grubo naglasavajuci novi kolaps emocija, novi sukob istih. Toliko ih bese, tek toliko da se ni jedna nije mogla razumeti.
…
Add A Comment