Tri grada a, milion dusa. Dva dana, a jedan trenutak.
Moje ideje, tvoji stavovi ni da se podudare. Ni da se lancano pripoje. Tvoje sutra je moje za deset godina, ni toliko. Moje knjige otvorene tvoje vec davno zaboravljene. Naslov znas. Moje ispijeno tvoje nikad dotaknuto. U cemu je problem ovde? Da li se ikako mozemo podudarati, sto nam je zajednicko osim sto smo ljudi? Ja tezak kao kamen, kao svako novo zasto, ti kao prosecni odgovor zato. Lepa je to iluzija, no gde je stvarnost, gde je opipljivost, ne ide to tako lako.
…..
”Zasto se nerviras? Ja mislim da se nerviraju samo idioti, ono kojima nesto fali u glavi, koji nemaju nista sem nerviranja. Pazi! Pogledaj mene, jel mi fali nesto? Ne. Naravno da mi ne fali, mada i ako mi fali necu ti reci, necu ni priznati. Cemu to? Svejedno necu dobiti na lepe oci.”- govorila je uvek jedna osoba meni bliska. Ponosno sa dozom razocarenja u tom trulom ponosu. Znala je da zivi zivot dvadesetprvog veka, znala je da je dobra onoliko koliko je teska. Nije marila da je previse laka u svemu tome. Odbacivala je cinjenice, dodavala se sa nama samo sa dozama iluzija i prezivela. Mi nismo!
Na drugoj strani jedni stoje uvek na istom mestu. Tapkaju krutim koracima u mestu, ne daleko od pocetne tacke. Samo tapkaju u mestu ali ne cujes od njih nikakve glasove. Nemi su, prebledeli ali srecni. Ne mare na to sto su prazni, sto su prezadovoljni svojom prazninom, sto nikome ne mogu da upute ni najsladju prosecnu rec. Sto nikome ni dobar dan ne mogu da pozele iako su tipicni optimisti znaju da je dozom pesimizma svaki novi dan ispunjen. Dan prepun problema, novih svadja, novog uspijanja kafe u prazno. Staro je kod njih uvek novo, uvek to staro dobije novi zaplet. Tako godinama.
….
Pre nekoliko godina dobih pismo od jednog prijatelja iz divljine. Pise mi o letima, toplom vazduhu, o mirnim snovima. Dok sam citao nisam verovao, danas mu pak zavidim. Na miru koji ima, na toplom vazduhu koji uzdise, cistom naravno, koji ga ne gusi. Pise mi da se i seca svega, detinjstva, seca se svega samo je najsitnije detalje zaboravio, trazi mi da ga podsetim, da mu pisem nazad. Napisao sam mu i sicusne detalje, zahvalio mi se. Po novom odgovoru mi napisa da ih se ipak secao ali da mu je tesko bilo da pise o njima, da mu je krivo bilo sto je svaka kula u pesku pala, sto se svaka ljuljaska raspala, sto su se lepljive slicice izgubile.
Pita me kako mi prolaze dani? Gde sam sada? Kako mi je? Nisam mu odgovorio nista jer ne znam odgovore na ta pitanja. Nisam mogao, krenem da pisem pa mi zadrhti vilica a ne pricam, pisem, posle mi i ruka zadrhti. Ostavim na stranu, okrenem se prema zidu i prepricam prvo sam sebi posle i tami. Mozda tama uspe da zabelezi.
Uspeo sam da mu napisem da sam samo covek. Tu. Gde tacno? Nisam siguran. Ne znam koji je dan, ne znam ni koje je vreme, ni kom vremenu pripadam. Razumece, razumeo je i mnogo komplikovanije stvari, shvatanja i ubedjenja. Ispisah nekako tri, cetri reda i poslah ga. Sledece pismo dobih sa brzinom, bez pecata, bez drhtavog rukopisa, nista ne razumeh o cemu je pisao. Sta je hteo reci?
……
Nisam vise ni odgovarao.
Nisam jer ne razumem, ne osecam, kao sto ne osecam vise ni one ljude sto tapkaju u mestu, kao sto ne osecam ni tebe, ni sebe. Nema vise osecaja ovde. Prazno je sve od ispisanih stranica, do pozdrava i pitanja. Nikakvog podudaranja, nikakve ravnoteze medju nama, u svim tim mojim gradovima, milioni dusa, dva dana tek tako da se nadoknadi zaboravljeno, dva dana a tek po koji trenutak, tek po koji, da se ne zaboravi.
Add A Comment