”Tad se svi predaju. Svi potonu. Nestanu. Nisu ni svesni sta propusaju. Imaju pravo na beskonacnu patnju,da ih niko ne vidi, da ih niko ne oskranavi. A oni tako lako odlaze? Zasto je to tako?”
”Nemoj mene da pitas, ja uvek odem rano, a ne znam sta ti cekas? Mislis da ce ti ta noc nesto doneti? Sta uopste i trazis u njoj? Gde se uopste i nalazis u njoj.”
”Tu sam.Tu.”-Pokaza na predeo grudi.
Nije svejedno prepustiti se jednoj noci, nije lako uputiti se u nju znajuci da je tu odmah posle nje i druga.Ne poklanjaj joj se ceo. Sutra ces se traziti u delovima. Moraces da skupljas delice svoje duse, deo sebe, svoje tuge, a neces znati gde je. U kojoj je noci zalutao, sa kojom je nestao.
Zasto uopste i mislis da ti se vise nikad nece javiti? Zasto to mislis? Zar ne mislis ponovo o tome kako je lepo cuti ponovo taj glas? Zar je tesko ponovo ostvariti san koji se slucajno zagubio, koji si slucajno sa namerom pregazio? Ne secam se kada sam uopste i cuo taj glas. Glas je mozda isto kao i slovo, mozda isto toliko traje vremeski kao i kad se citaju ispisane reci. No, kako cu da procitam uzdahe necije,kako cu necije pomeranje ociju da procitam, gde cu to da vidim ispisano na papiru. Lazu. Ne znaju se osecaju napisati na papir, nikome nije ni uspelo da prenese svoje najdublje osecanje na hartiju.
Posle svake noci me ocekuje novi krik, novi glas i opet nova noc. Uigrano je vec sve. Tempo zivota je poceo da se pretvara u sporoprolazeci tok jednog smotanog vrtloga. Vrtlog u kojem se ponovo srecu svi ti likovi iz jedne dobi.
Primetih jedno lice u masi slicnih. Jedni na druge lice, no to lice odavalo je neko staro poznanstvo. Iste te oci, iste te obrve i sicusni obrazi. Odavalo je pre svega novi strah, beg koji je tesko bilo izvesti ispred tih ociju. Stati ne mogu, pogledati jos manje, a pozdraviti nikako. Da samo spustis glavu i da se ponovo predas mislima, dugo bi trajalo, no izbora nemas, samo ces da klimens glavom i da prodjes. Kako prolazis, samo ti znas? Gde uopste i ides dalje ne znas, putanja se sa emocijama ne podudara. Put je uvek tu ispred tebe, uvek tu samo da krenes, samo da me mrdnes, isto kao sto se ne mrdas iz noci, dubokih noci, teskih, suvoparnih u kojima uzivas. Koje nikome ne das, jer znas da samo njih imas, da je novi, svaki drugi dan samo trenutno stanje, a da je noc zapravo tvoja, savrsena i najcistija vrlina.
Od glasa i lika ne ostaje nista vise nego da nastane ponovo jedan vrtlog reci. Nista vise sem bezvrednog nabrajanja reci bez emocija. Mozda one zaista i imaju neku emociju, mozda su i gole tu pred nama. Glas dopre pre do srca nego lik, rec necija pisana bude mozda i voljenija od lika. Dok, ljubav necija bude teska, spora i skoro ne dostizna…
Add A Comment