Prvo su se price prepricavale po skolskim dvoristima, posle po parkovima, kafanama ali nekako se uvek vratimo na oblizne klupe. Klupe uz same kanale. Ono isto drustvo, svi poznati al uvek sa novim pricama. Drugacijim snovima, drugaciji nego oni sto su bili juce. Neki stagniraju na istim, neki su pak planove promenili. Nove reci, novi izrazi samo su lica ista. Samo su face tu da nas podsecaju da je zapravo sustina ista, samo poruka drugacija. Ili bi trebala da bude drugacija…
”Zivot ti je ono, sranje!” - uzviknula je i zastala. Verovatno vise nista i nije imala da kaze. Nastavila je monolog, sama sa sobom, monolog uz cudne izraze lica. Imala je samo toliko godina da joj je zivot vec bio bolna tacka. Znala je da uvek bude u svom telu, da uvek odreaguje na pravi nacin, samo nije znala da nastavi niz, prokleti niz reci o zivotu. Niko tu nije znao da prica o pravom zivotu, o njegovoj sustini. Iako smo ga svi dobro poznavali, samo smo se dicili nekom poukom koju smo eto, reda radi, ponekad i znali izvuci.
”Ne znam da li ste culi, ali, ne mogu da poverujem…. ”- zastala je videvsi da su nam glave okrenute na drugu stranu. Znali smo sta sledi, neki novi fazon iz nekog cudnog sveta, koji ona tako radosno, ponekad sa nevericom prepricava. To ju je preseklo, podsetilo da je niz krenuo suprotnom putanjom, onom koju zaista ne varimo i koju na jedvite jade i sa ljudima ignorisemo. Naginjem se ka torbi, izvlacim flasu izlapele vode.
”Znam da je izlapela, znam i da stoji danima u torbi. Pa?”- odgovorih joj na iznenadjeni pogled.
Tog momenta nastaje tisina do kraja. Tisina koja je bila osnova za sve buke koje su nam se motale po glavi. Sav onaj haos koji se provlacio kroz nase misli. Sve ono sto smo skupljali da konacno sa nekim podelimo se nastavlja, sve one zelje koje toliko zelimo, sve one fantazije a i snovi, poneki i prljavi su bili odlozeni do daljneg. Do nekog novog trenutka.
”E, a da a secam se i onda kada ste setali tuda. Joj!” - kao iz vedrog neba kad grom udari, tako je presekla tisinu. Jasno aludirajuci na povratak koji svi toliko zelimo da zaboravimo. Kada bismo se propitivali zasto sve to, ne bismo znali odgovore. Pa da ih znamo, cisto i sumnjamo da bismo se tamo okupljali, sklapali teme kao kockice, trazili nesto sto izgleda i ne postoji. Mozda i postoji ali nismo svesni, tu je verovatno pored nas. Tu cik uz nase uzdahe, nase gorko izrecene psovke.
Saka mi je bila mokra. Okrenuo sam se na tren u pogledao lice puno suza. Samo sam se nagnuo ka njoj. I pridruzio sam joj se. Zasto? Nismo znali. Predao sam se njenoj emociji koju sam osecao u sebi. Jasno, njen bol je bio i moj. Od deljenja poslednjeg parceta hleba, do najradosnijih dana delimo sve. Zasto sad ne bismo i ovo. Neki nisu razumeli, zapitali su se?
…
Add A Comment