Postelja kao mesec. Tanka, siroka jedva da se moze dodirnuti.Pod njom je masta. Pod njom su i mrvice hrskavog hleba, toplog. Tu se cuje jos uvek pucketanje gramofonskih ploca jedne druge mladosti. Zvuk prati vec ispisane reci. Toj drugoj mladosti sam se prepustio. Utonuo u istu. Prepustio se jednom drugacijem vremenu. Noseci drugacije emocije. Pricajuci drucagije price, smejuci se drugacijim smicalicama.Ne traje dugo, uvek se nadje jedna surova sitnica koja te trgne, koja te zbaci na kolosek realnog. Stisnes zube.
Jedan ogroman prozor, prozor bez ikakvih navlaka. Jednina navlaka je svetlost koja dopire kroz staklo. Iza stakla, sve ono sto sam ja. Sva ona sloboda, sve ono nedodirljivo. Ono sto se ne moze obuhvatiti sa dve ruke. Jos manje kad bismo se potrudili. Iza stakla, prostor vekovima mesan, raznim kulturama gradjen, prirodnim pojavama izglancan. Kroz taj prozor, prozor prvog kata, s jutra je dopirao miris przenog hleba. On se jedini usudjivao da promili do posteljine, svojom jacinom da me probudii. Opomene da je ipak novi dan na pomolu, novi haos, novi koraci, da svaki drugi dan donosi nesto drugacije od realnog.Da je trenutcima otpocet start, da se jos jedan list moze ispisati. Da mi da do znanja da je iluziji ponovo odpoceo rok trajanja.
Kroz taj prozor sam srecao svoj zivot u vise navrata. Jednom je izgledao tragicno, drugi dan pak nesto malo bolnije. Jednom je bio kao nema slika, sa tek po kojom bojom.Desavalo se mnogo puta da ugledam i ono u sta zaista ne mogu da poverujem, iako su sve nase misli uvek povezane sa nasim zeljama i ocekivanjam. Bili oni realni ili ne. Sanjati nesto, prepustiti se necemu moze samo da te preusmeri sa jednog koloseka ka drugom.
…..
Na podu su uvek reci, ispisane na masnim papiricima, po izguzvanim novinama i autobuskim kartama. Bacene. One koje se ne slazu, koje ipak cekaju svoj novi red, svoju ulogu na papiru. Njih ispisujem zeljom, a i sa strahom da ce ipak sve one biti uzaludne. Nadam se dok ih ispisujem da ce se slagati sa ostalima, da nece zalutati. Da se nece osecati minijaturno pored neke druge. Znam taj strah, osecao sam ga. Gajio sam ga godinama, gajim ga i sada. Skriveno, kako drugacije. Ljude najvise plasi strah od straha.
….
Secam se jedne noci, kada sam cuo jednu pesmu koja je svirana bas tu pored mene, svirana i vracala me u jednom vreme. To vreme nije bilo moje, ali sam se snalazio u njemu. Prepustilo sam se tonovima pesme, zivotu tog vremena. Bilo je tu i osmeha, ali je vise bilo suza u ocima, sama pomisao vracanja ka necemu sto vise ne postoji, budjenju necega sto vise javu ne spoznaje bilo je bolno. Necu da kazem da je uzaludno jer nije, nije bilo uzaludno jer je srce preskakalo. Emocija se sirila, dopirala je do svakog tamnog coska sobicka.Cuo se glas, cuo se glas koji je grubo prekinuo svaki let ka proslosti, svaki sledeci ton. Culo se to odricno reagovanje. Cuo se to: Ne! Izustilo se nekako, drhtavo. Bilo je samo u tonu simbola. Jer smo znali sta moze da nastane.Svako novo vracanje, svako novo vidjanje nekih ljudi, te godine, te iluzije, ti snovi, oni su nam uvek u tamnoj noci sudili. Oni su nas uvek terali da se secamo tog perioda kada samo radosno i bez ikakve odgovornosti prema sebi koracali kroz zivot. Tada nam se i korak cinio sigurnijim.
Danas zadrhtimo i kad stojimo.
Pesma se i dalje cula.
Posteljina me je grejala.
Moj korak nikad i nije bio siguran.
Add A Comment