| Urbani Picvajz |

…Sunce. Vidi sunce kako przi. Kako vazduh gusi…

Grubo i ubedljivo. Nema sta, zamisljas masu, a ti sam,tu, ispred svih. Polako, ali uverljivo. Ponosno iako i sam verujes u izreceno, ubedjujes, nadas se da ce biti obostrano. Tvoja uverljivost i njihova paznja. Predas se, onako, sav, ceo. Pretvoris se u emociju, postanes delic vazduha koji uzdisu, prodires kroz njih, tek onako, samo da bi bilo obostrano.

”Nemoj ponovo. Znas i sam da me tvoja poezija ubija u pojam.”- grubo ali ne i dovoljno uverljivo. Tek onako da bi bilo izreceno. Drugo sta nije bilo pri umu. Cisto, jasno i emotivno. Zar samog glasa tek prozran odbojnoscu. Izgovoren i ostavljen. Rec izgovorena, pogled zalutali. Tamo u vodu, daleko, mozda i kroz nju pa sve do samog dna. Tek da se proviri zeljom, da se spazi razlika izmedju dna i povrsine. Read the rest of this entry »

Tri grada a, milion dusa. Dva dana, a jedan trenutak.

Moje ideje, tvoji stavovi ni da se podudare. Ni da se lancano pripoje. Tvoje sutra je moje za deset godina, ni toliko. Moje knjige otvorene tvoje vec davno zaboravljene. Naslov znas. Moje ispijeno tvoje nikad dotaknuto. U cemu je problem ovde? Da li se ikako mozemo podudarati, sto nam je zajednicko osim sto smo ljudi? Ja tezak kao kamen, kao svako novo zasto, ti kao prosecni odgovor zato. Lepa je to iluzija, no gde je stvarnost, gde je opipljivost, ne ide to tako lako.

…..

”Zasto se nerviras? Ja mislim da se nerviraju samo idioti, ono kojima nesto fali u glavi, koji nemaju nista sem nerviranja. Pazi! Pogledaj mene, jel mi fali nesto? Ne. Naravno da mi ne fali, mada i ako mi fali necu ti reci, necu ni priznati. Cemu to? Svejedno necu dobiti na lepe oci.”- govorila je uvek jedna osoba meni bliska. Ponosno sa dozom razocarenja u tom trulom ponosu. Znala je da zivi zivot dvadesetprvog veka, znala je da je dobra onoliko koliko je teska. Nije marila da je previse laka u svemu tome. Odbacivala je cinjenice, dodavala se sa nama samo sa dozama iluzija i prezivela. Mi nismo! Read the rest of this entry »

”Tad se svi predaju. Svi potonu. Nestanu. Nisu ni svesni sta propusaju. Imaju pravo na beskonacnu patnju,da ih niko ne vidi, da ih niko ne oskranavi. A oni tako lako odlaze? Zasto je to tako?”

”Nemoj mene da pitas, ja uvek odem rano, a ne znam sta ti cekas? Mislis da ce ti ta noc nesto doneti? Sta uopste i trazis u njoj? Gde se uopste i nalazis u njoj.”

”Tu sam.Tu.”-Pokaza na predeo grudi.

Nije svejedno prepustiti se jednoj noci, nije lako uputiti se u nju znajuci da je tu odmah posle nje i druga.Ne poklanjaj joj se ceo. Sutra ces se traziti u delovima. Moraces da skupljas delice svoje duse, deo sebe, svoje tuge, a neces znati gde je. U kojoj je noci zalutao, sa kojom je nestao. Read the rest of this entry »

Prvo su se price prepricavale po skolskim dvoristima, posle po parkovima, kafanama ali nekako se uvek vratimo na oblizne klupe. Klupe uz same kanale. Ono isto drustvo, svi poznati al uvek sa novim pricama. Drugacijim snovima, drugaciji nego oni sto su bili juce. Neki stagniraju na istim, neki su pak planove promenili. Nove reci, novi izrazi samo su lica ista. Samo su face tu da nas podsecaju da je zapravo sustina ista, samo poruka drugacija. Ili bi trebala da bude drugacija…

”Zivot ti je ono, sranje!” - uzviknula je i zastala. Verovatno vise nista i nije imala da kaze. Nastavila je monolog, sama sa sobom, monolog uz cudne izraze lica. Imala je samo toliko godina da joj je zivot vec bio bolna tacka. Znala je da uvek bude u svom telu, da uvek odreaguje na pravi nacin, samo nije znala da nastavi niz, prokleti niz reci o zivotu. Niko tu nije znao da prica o pravom zivotu, o njegovoj sustini. Iako smo ga svi dobro poznavali, samo smo se dicili nekom poukom koju smo eto, reda radi, ponekad i znali izvuci. Read the rest of this entry »

Postelja kao mesec. Tanka, siroka jedva da se moze dodirnuti.Pod njom je masta. Pod njom su i mrvice hrskavog hleba, toplog. Tu se cuje jos uvek pucketanje gramofonskih ploca jedne druge mladosti. Zvuk prati vec ispisane reci. Toj drugoj mladosti sam se prepustio. Utonuo u istu. Prepustio se jednom drugacijem vremenu. Noseci drugacije emocije. Pricajuci drucagije price, smejuci se drugacijim smicalicama.Ne traje dugo, uvek se nadje jedna surova sitnica koja te trgne, koja te zbaci na kolosek realnog. Stisnes zube. Read the rest of this entry »