Ne slusa me zelja, izdaje me svest, trazim po mraku razbacane stvari da ih slozim na mesto. Previse su zalutale. Skupljam jednu po jednu, skupljam iscepkane stranice iz novina, skupljam kutije cigareta, pakujem papire, izbledele skripte, slazem i osecanja. Zasto ih uvek po noci azuriram, teram na svoja mesta, pravim red? Zasto mi je preko dana toliko to dosledno, da isti bez njih razbacanih ne mogu da zapocnem?
Dok ih slazem, bacam, prebiram razmisljam o osecanjima, kako cu njih da slozim. Kome cu njih da bacim, koje da izaberem. Jedno sigurno ne mogu da izbacim, ne mogu da unistim, iako stoji na papiru. Stoji upisano velikim slovima. Jedno vreme. Vreme kao pokazatelj pocetka neceg lepog, verovatno lepog, za zaplete je rano, a o raspletima je suludo i razmisljati. Nekako je tacno upisano, citko stoji, kao da se nije osetilo u trenutku pisanja drhtanje ruke. Mozda je, dok se pisalo, bilo previse sigurnosti.
Sve je na svom mestu, ali stoji nekako nakaradno. Kao da i nije najbolje namesteno, kao da se trude da ponovo budu na starom mestu. Razbacani, flekavi skoro pred unistenjem, kao da me prate ili zele da budu uz mene. Kao da se stide sto su se doveli u red, ali znaju da je to samo to sledeceg svitanja. Ponovo ce isti oni, iste te sitnice bez kojih mi nema jutra, docekati kad ce se naci po podu, zatureni mozda u posteljinu ili baceni u neki cosak.
Sa njima je bar lako, opipljivi su, a sta je sa ovim u meni. Kako njih pospremati, skloniti na drugo mesto i biti u prilici da ih ponovo izvadis kad za to dodje vreme. Da im bar mogu komandovati, da mi je bar malo u moci da ih kontrolisem. Uvek se bune, uvek u noci se probude i traze nesto. Prokleto su suprotni svemu sto je u tom trenutku dozvoljeno. Samo leci i zazmuriti.
Prepustim im se jer su jaca, jer traze ono sto je daleko, sto nije ni na korak od mene. Sto je samo ispisana rec, sto glas nema, a nemo odgovara. Ono sto zna da je za mene rec najvaznija, svako ispisano slovo, svaka lepa rec ali oni ne mare za to, jasno znaju sta zele. Potrudim se da im olaksam, da se predam da u svojim mislima stvorim istu tu sliku, gde ce moci da uzivaju, oni ali ja sa njima.
Dok ta bitka traje, ja sam vec polako sve blizi onoj daljini, na sam korak od mene. Tu je, jasno kao beli dan, kao sutrasnje svitanje, jasno kao lako obaranje knjiga sa polica, trazeci bas onu koju nemas, jasno kao svaki novi osmeh upucen nekom novom strancu. San, samo je on jaci od mojih osecanja, od bitke istih. Jaci je i od mene u svakom novom jutru. Da bar mogu samo da sanjam, koraci i daljina ne bi postojali, a noc bi bila prepuna osecanja koje bismo zajedno kontrolisati i sa kojim bismo se izborili.
Add A Comment