Ne slusa me zelja, izdaje me svest, trazim po mraku razbacane stvari da ih slozim na mesto. Previse su zalutale. Skupljam jednu po jednu, skupljam iscepkane stranice iz novina, skupljam kutije cigareta, pakujem papire, izbledele skripte, slazem i osecanja. Zasto ih uvek po noci azuriram, teram na svoja mesta, pravim red? Zasto mi je preko dana toliko to dosledno, da isti bez njih razbacanih ne mogu da zapocnem?
Dok ih slazem, bacam, prebiram razmisljam o osecanjima, kako cu njih da slozim. Kome cu njih da bacim, koje da izaberem. Jedno sigurno ne mogu da izbacim, ne mogu da unistim, iako stoji na papiru. Stoji upisano velikim slovima. Jedno vreme. Vreme kao pokazatelj pocetka neceg lepog, verovatno lepog, za zaplete je rano, a o raspletima je suludo i razmisljati. Nekako je tacno upisano, citko stoji, kao da se nije osetilo u trenutku pisanja drhtanje ruke. Mozda je, dok se pisalo, bilo previse sigurnosti. Read the rest of this entry »