Dobio ih je davno, pre nego sto ce prekoraciti prag izmedju svojeg i tudjeg. Navukao ih je polako, protresao prste, jos jednom, uveravajuci se da su tu svi zajedno, da ih ni vazduh vise ne moze ispuniti.
Od toga dana ih nije skidao, nije ih ni ostavljao da stoje same po tamnim prostorijama u kojim se cesto nalazio. Bojao se da ih preda nekom drugom, da sa njima dodirne hladne predmete, uveravao je sebe da su one tu, da bi ga grejale. Lagao je sebe, znao je ko ga okruzuje, kome se poklanja, kome prepricava snove, kosmare koji su mu u san dolazili redovnije. Redovnije i od proleca.
Onog istog dana kad je presao prag i zakoracio u drugi svet, one su bile uz njega. Crne rukavice su bile vodic, znale su da prepoznaju toplinu osoba, znale su da se istrgnu na vreme, znale su i da prekriju znoj, volje i ljubavi.
”Idi, najlakse je pobeci, nestati. Ostalo je samo ono, sto umire polako! ” Read the rest of this entry »