Urbani Picvajz

Emocija tako jasna i cista. Pogled tako blistav. Ruka tako nezna. Da je samo jedan momenat vise, da je samo dan malo duzi. Vreme nam je uskraceno, stranputice usamljene, a teznja ka nama sve jaca i jaca. Mozda je poludelo sve oko nas, mozda su se uplasili sto se tako gledamo, ne ne lazemo se, zbilja je tako, zbilja nam se pogledi podudaraju.

Kada koracam pustim hodnicima zdanjem iz 18 veka, osecam da se tlo klima, osecam da se hodnici sire, da se sputavaju na kraju, da se sredinom suzavaju. Da se lagano njisu. Dok koracamo zajedno, crvrstina ih obuzima. Dok za vreme stajanja, suprotnih i paralelnih ulica nema, tisina i sram. Sram tako jak, tako ubedljiv da su nas poceli izbegavati.

Rec, po rec nemamo nista, ja i dan danas tu sa casom u ruci. Primaknem je kad kad usnama, primaknem i odbijem. Tecnost kaplje, sliva se niz bradu, ni obronke napacene debele oziljke, podno podocnjaka teskih za sakriti.

Osamdesete su mi prosle u trazenju. Prosle i nesecam ih se. Izgubilo se tada sve, svest, licnost zelja. Sve se odbacilo i nestalo poput praha na kisi, poput onih prepunih pijaca jeftinih stvari koje planu za sekudu. Tako su i zelje silne koje su se zelele pre toga pogubile u traznjenju.

Devedeste e proklete devedesete unistile su i zelju za zeljama. Unistile su svaki tren bega iz stvarnosti. Tezilo se tada korakom unazad, tezilo se bezanjem ka drugacijem, nije se tako lako uspevalo. Nije se dobijalo tako lako, nismo se ni trudili toliko. Mimoisli smo se tamo na raskrscu, secam se jos i dan danas. Tamo gde je pisalo velikim slovima, ne skrecite ako ste sami.

Danas kad se i seda naviru, sede od umora i traganja, isto je sve. Bez plasta, bez nada tu se na toj raskrsnici opet razilaze mladi .

Categorized as Mulj Glamura/Reci Obijeva