Urbani Picvajz

Kad te gledam naopako lepse mi je. Kad se gledamo naopako ne sudaramo se. Tako se najlakse i sporazumevamo. Da se priblizimo okrenuti jedno drugome, da kazemo jezicima sta imamo, ne bi bilo dovoljno. Da pocnemo da pricamo na nasem jeziku, bilo bi premalo reci, tek smo ga ustanovili. Ne popudaraju se reci sa zapetama, sa tonovima i ritmom.

Mozda da se pusti koja laksa nota, da se smanji tonalitet, da mi se jasno stavi do znanja da se lukom ipak oci najbolje napare. Da je dan od jutra do mraka pa i da razumem, a sta je onda ono sve izmedju? Vreme koje stoji u casama na policama, prepunjene prasinom. Ne! Samo jedan pokret rukom i odose sve, iste one koje su se nekad dizale u cast i zivljenje. I vrata su tamo, posle svega stoje i dalje na istom mestu. Ni zelje ni volje nije bilo da ih pomeram, samo su otisci na njima razliciti od svake preljube po jedan otisak. Da, ne pisem u vremenu, ostavljam otiske po ulaznim vratima. Nekad dahom predjem istim, da se kroz vlaznost pojave silna imena koja su prosla tuda. Da se ne zamerim ni susedima, sto su kroz ista jako retko prolazili, a o silnim stipaljkama koje su letele niz terasu, zeleo sam samo da im dam do znanja da mi je stalno do njih i da ih tim gestom samo pozdravljam za nesto vise vremena nemamo.

Na civiliku pored su razlicite jakne, istih onih koji su prolazili tuda, da su samo zastajali i ostavljaji, mozda su i ti isti samo otiske skupljali. Da su moja vrata tu na kraju hodnika i nisu, tu su na sredini da se jasno ukaze put gde se ide. Da se ne zaluta u neciji drugaciji svet! Za sve to ti treba propusnica, do nje je malo teze doci… Ipak ne dele se po pijacama i ne cekiraju se po internet oglasima. Dakeko od toga vise mi nije potrebno. Kroz jedna vrata udjes, krenes ka drugima kroz koja povratka nema. Tamo se i salata lakse pravi.

O tvojim ocima i pogledu je suludo i pricati, preplaseni su u duetu. Da me gledaju pravolinijski ne ide mi na ruku, ne ide mi ni u glavu a plesu samo izmesam pokrete. Korake smo odavno naucili, da igramo po istim znamo sasvim dovoljno da bismo se predali jednom najbitnijem, gde cemo se zajedno stopiti i zaronuti u poslednji ton. Onaj najposledniji koji dolazi posle svega.

Hoces da doruckujes?

Da zumiramo ocima poslednji plen zelenisa. Mislis da ukljucimo da se podgreje? Ili cemo da se rastapamo telima i dodirima suludim, koji ce se opet zalepiti negde uz neka vrata. Cinjenica je ista, samo su okolnosti drugacije. Ugriz usne i po koji komad svezeg povrca, tek negde upakovanog sa neke tezde. Kroz prohladno jutro gde se sunce tek nazire, bacajuci tako tanke zrake na tek umivena lica. U mislima ko zna kakve radnje i ko zna kakve podradnje. Zar je bitno da se uzitak istog preobrati u okolnosti i tek onako na kraj oka zazmuri kao da je to sastavni deo dana? Opet istog dana, gde ce i ono uvelo cvece da leti sa prozora. Za herbarijum njega ne skupljam, mozda za neke slike koje su duboko urezane u podsvesti. Tek da se ne zaboravi dozviljaj kupovanja istog, ili poklanjana. Moja vrata su i dalje na istom mestu, adresa se ne menja godinama. Promenim je samo kad zazelim i pred kim to zazelim. Sumnja ce ti reci da je sve ovo samo dobra podgrejana noc, sad jutro sutra juce. Sumnjom otrgni strah koji siris pogledima i predaj se malim i pozudnim emocijama. Prokletim dodirima i pohlepnim jezikom. Osetices i zelenise i slani paradajz, kriske istog sto smo sekli po jutru i kupili sa obliznih tezgi. Istim se mazali, isti cedili.

Okreni se zelim opet da te pogledam naopacke …

Tagged as features + Categorized as Leteci Jastuci