Urbani Picvajz

Tama je tu oko mene, cista i jasnija kao nikad do sad. Ona je tamna, ja sam jos tamniji, posle tvojih par reci ne mogu da se pomeram vise. Kad se pomerim kao da me ponovo vuku da se vratim na pocetak. Da su mi tvoje usne govorile najlepse reci jesu, znale su najlepse da se iskazu tvojim usnama, tvojim glasom. Tih reci se secam i dan danas. Posle svega sto je onako brzo protrcalo moji zivotom, posle svih tragedija i padova, i posle svih onih hirova i danas ih se secam. Jasnije i neznije. One su i dan danas ponosne na mene, da tvoje reci. Jesu i bice i dalje i to se moglo cuti od tebe. Bice, ja cu ti to obecati, nemam kome drugom, tebi i mojoj majci. Vama cu da obecam kao kad sam obecao i ono crnilo da cu da odbacim od sebe, i odbacio sam, i odbacio sam.

Mozda cu i ja da zadrhtim, kao neko na svaki tvoj poziv, na svaki tvoj pokret, mozda cu i ja da ucim iz necijeg iskustva, mozda cu. Mozda se predam i svojim iskustvima jer ih bolje poznajem, da im se predam ali da ne zazalim, zar mi nije dosta da zalim?  Mislim da jeste, ali isto tako mislim da je rano da se ubija emocija. Emocija je tu u nama, ona je ono sto nas pokrece i sto bismo je mi sami ubijali. Za to ubijanje su dzelati, njima cemo da je prepustimo kad je se zasitimo.

Secam se, samo mi secanje i ostaje urezano, samo se secam i zelim da se i dalje secam. Zasto ne bih? Belih kamencica i dalje se secam, nazalost nemam ga vise. Nazalost ali na srecu ti ga i dalje posedujes. Mozda su ti prokleti kamencici krivi za sve. Nasli smo ih jednog dana na putu, medju tonom istih kamencica, mi smo se uhvatili za ta dva? Zasto? Zasto smo se uopste i spustali da ih dohvatimo, osim sto smo trazili da imamo nesto sto ce nas i dalje spajati. I to godinama, pa posle i zauvek.

Kad sam dolazio ovde u ovu tudju zemlju, poznatog zivota, nisam ni slutio koliko ce sve ovo postati veliko opterecenje. Koliko cu se samo napatiti, lakocom, da se izborim za svoju cudnu licnost, da se moj ego nadje u meni i da mi ponos i dalje bude visoko na celu. Mislimo, to je sve lako, bitno je da se ima za jelo i da nam ne bude hladno. Bilo mi je i hladno, bio sam i gladan a bio sam i zeljan. Novih zagrljaja, osmeha novih reci. Ono sto se zelelo i ostavarilo se, krisom i onda kada je bilo najpotrebnije. Kad se izgubi neko, neko ti se i podari. Nov, recit, dobar. Ovde mi je suza na samom obodu, cekam da padne….

Zadrazacu je kao i uvek, slabici su za bajke ovo je sve stvarno. Nasa bajka je na izmaku, i u njoj je i mozda srecan kraj, srecan sto se uopste i znamo. Sto se naislo u pravom trenutku na prave osobe. Prokleti nismo, zeljni jesmo bili, hrabri nikako, zaljubljeni i previse. Da je sve imalo svoj tok, kako je i trebalo bilo bi mozda i nemoguce da se nastavi. Kako nastaviti nesto sto su ti drugi zabranili, ili sto bi ti drugi prebacivali? Udahnucu, i zastati na tren da se opet svega na sekundu prisetim….

Ja sam danas kao i juce ne drugoj strani, blizu smo, vidimo se samo su nam dodiri daleko. Ovo je moje poslednje o tebi, neka se prepricava kao i juce uzdasima, a uzdasi neka ocrtavaju misice. Mozda opet nekad, tako ponosno izgovoris one najlepse reci o meni. Ne boj se, idi dalje, sto dalje, mozes ti to?! Ponovicu ih u sebi, zadrhtim li slucajno, ponovicu ih jos jednom, onda cu krenuti lagano i bez okretanja ka slucajnostima izgovoriti glasno da se i ja ponosim.  Ti stegni beli kamencic ja cu da stegnem usnu i nastavim dalje, lakocom ka opet poznatom zivotu…

Categorized as Kolumne/Sezonsko voce