Urbani Picvajz

Ne budite me, ne oduzimajte mi najlepsu ulogu u zivotu.Ne budite prokleti, gadovi zemaljski. Moj je lik na toj slici urezan, moj pored jos jednog, isto tako nasmejanog. Ne dirajte me i ako spavam, neka me, probudicu se kad se naspavam. Dok se po oblacima setamo, ne skirvamo svoje talente ljubavi, ne skrivamo poglede preko ususkanih ramena, pocinje i da gori od suncevih zraka. Znam da su to samo prirodne pojave velikih ljubavi.

Tacka. Zapeta,

Secas li se kad sam ti rekao onomad, da cu posle svega onoga toliko cekati da se zaljubim i da ce opet biti tesko? Secas se, sigurno se secas. E pa da, zaljubljen sam kao nikad do sada, to samo ja znam. Tebi sapucem. To jos uvek samo ja znam i to dobro. I ti sada pored mene to slusas. Osetim to, osetim i kad mi je hladno da se grejem iz dubine duse, da se i ocima parim i da mi je i pored sveg onog na grbaci zaista lepo.

Moj osmeh ima sjaja, opet a i daleko od drugih koji su mi godinama prestavljali ogromni teret. Sa tog sam se skinuo, od danas se posvecujem samo jednoj osobi, pa neka mi i kazu da sam egoista, i da mislim samo na sebe. Neka mi kazu, potvrdicu im. Nikad i nikad im necu reci ko je to, sto manje znaju, usta vise cute. Tacka, tacka, tacka, a ti si mi danas nesto muzgavo,  ogledalo moje ishabano.

Ono sto se nazire u tebi, tako glatkom i prostranom nije paucina, tu su nagomilani racuni i razgovori. U tebi moje, naziru se i likovi iz mojih ociju, oni koji su poslednji pronasli neko zariste u istim. Tu su i danas, pod velom tajni koje se gomilaju i koji uzdrzano cekaju u redu za reciklazu. Sinocnje oko, koje se naslo u mojim ocima, nije zalutalo, mozda se samo u pravo vreme okrenulo i skrenulo drugim putem. Tacno onda kada je sa mog puta porusen svaki znak za daljni hod. To oko se danas u tebi toliko ogleda, toliko se smeska, toliko je jasno i blistavo…

Cekaj, budi tu i dalje, odoh da odsviram sebi jednu pesmu. Da se priklonim tipkama i da udaram samo po belim, crnke su za nesto drugacije prilike. Krenuci od najfinijih tonova, tu cu se i zadrzati, tek onako naziruci se ka sledecem tonu koji ce druga ruka da udari kad se ispred mene pojavi.

Svet je danas klopka izmedju onih stvari koje ocekujemo i onih koje smatramo da se trebaju desiti, da smo tu da biramo samo prave stvari ne bismo znali da odaberemo. Nekad se samo predamo spontanostima, nekad se samo prepustimo osecanjima. Ja ih prepustam sada tebi, da ti sudis mojim osecanjima. Tu priliku niko ranije nije imao. Iskoristi je u nasu korist…

P.S

Osmi julu, rodjendanu. Kad se pre 35 godina rodio moj brat tu je izlgeda sve bilo drukcije. To je dete odraslo u nekom drugom sistemu, da oni su furali iscepane farke, oni su bezali na fudbalske utakmice, vecite derbije a mi? Oni su odlazili do Dubrovnika, shoppingovali u Trst-u, oni su i svercovali sve sto se moglo preneti sa madjarske granice. Njima je omiljena igrackica bila Vucko sa Olimpijade, oni su se ponosno i posteno fuljali a mi?

Mi smo ona generacija sto nije smela ni do obdanista da ode sama. Mi smo rasli u zatocenistvu nasih samih istih. Kod nas se pocela coca-cola ispijati a muzika je dobijala tvrdji zvuk. Njegove 70-te i moje 90-te su kao nebo i zemlja, razliciti da se ne mogu ni jednim nitom spojiti. On danas sa svojih 35 godina, ceka svoje prvo dete. Zvacemo je Sara. Ja mu i ovom prilikom ako ikako bude procitao, cestitam i zelim mu sve najlepse, i posle svega hvala mu sto postoji i sto mi nekad zna dati pravi savet i izvesti na pravi put. Za to su starija braca zar ne?

Categorized as Kolumne/Sezonsko voce