Pocelo je da lupa, jako, da udara, cuo sam ga u predelu poslednje zile osecaja. Poslednju nit, koja se provlaci kroz moje telo. Koja me jezi i daje neku potporu, neku cudnu ravnotezu da se ostane na mestu, gde mi je i jeste, da ne krenes sa razapnutim krilima ka necemu pa se izgubis u jacini tudjeh daha. Da se ne pretvoris u prah i ne slijes se uz neku letnju kisu ka tlu. Pa padnes na suho tlo, koje je i previse suvo i tvrdo, te se izbubis u moru kapljica koji postepeno natapaju i tlo i tudje oci. A to oko, kao more duboko, to oko kao prostranstvo vedro i milo ko najtanja svila, to oko, kad tvrdocu oseti, samo se sklopi.
A necije druge oci, iako su negde skrivene, imaju onaj isti sjaj, mog utocista, mog krajnog pocetka. Nije ni zrno beline u njemu toliko jasno, koliko je zrak u njima vidljiv, koliko su i tudje oci u njemu vidljive. I da znam da su te oci tu negde ispred mene, i kad trebaju i kad ne trebaju, i kad su tu da su zaista samo tu, a ne samo pogledom veci i cesticama vedrine. Dubine. Sjajnosti. One iste, purpurne jacine i slatke gorcine.
Iako je svaki novi let, kao svaka majka koja svoje cedo odgaja, kao svaka suma koja stabla skuplja u celinu spaja, i kao plavetnilo na karti sveta sto obavija iskrzanim obalama svet, tako je i let po svemu procujnom tezak. Ali nepredvidljiv i osiguran, pre svega u tople ruke nekog, ko ce te kad ti se u visini zamanta, staviti na ruke, ne dajuci da se sletis na zemlju, da osetis tudju tvrdocu, vec da se nadjes u sakama necije topline, izuzev da te u trenutku ne ispusti i ne prodje pored tebe, uzvikujuci: Svako leti svoj poslednji let ! Prolazeci dalje…