| Urbani Picvajz |

-Pusti tu plocu, znas da volim taj zvuk. Pusti da se prisetim svog bola. Pusti da utonem negde gde me niko nece poznavati. Tamo gde vise ni svoj necu biti, gde ni svoje ime necu znati.

Uvek si se radovao svojoj tuzi? Nikad nisam razumeo cemu toliko radovanje ka istoj. Cemu sve to, zasto je bol bitan za jednog coveka? Zasto je tuga, coveku najmilija?

- Veruj mi, bol je tvoj, ti si ga stvarao, ti si ga potajno zeleo, posle mu se ne mozes tako lako suprostaviti, mozes ga samo zavoleti, Nastaviti sa istim u sebi, poguren ili ne, ides ali ga i dalje nosis u sebi. Bol je deo svakog coveka, koji je jednom zaplakao, koji je po drugi put zajecao, a treci put se nasmejao istom. Mene pitas sta je moj bol? Sta je moja tuga?

Da, voleo bih da znam sta je tvoj bol, sta je to sto boli, a sta je tuga tvoja?

-Ja bih najpre voleo da znam sta je tajna, sta je zivot, sta je covek, ko si ti, a ko sam ja, sta smo mi, gde smo. Jel ovo zemlja, dobro, ovo je soba, unutrasnjost neceg sto se vidi, sto je veliko, a isto tako jos mizerniji deo neceg veceg. Pogledaj nas, pogledaj nas jos mizerniji i od najsitnije mizernosti. Ne ogleda se moj bol u mizernosti sopstvenoj, vec u mizernosti ljudskoj. To je bol, ljudska mizernost, ona moze da boli, a tuga je samo osecanje koje bol nacini, ovaj bol mozes da izdrzis i dok hodas, jedes ili pricas, tuga ti se uvek ocrta pre ili kasnije. Nju pre ili kasnije izrazis, da li kroz rec, da li kroz sebe samog. Biras. Kao sto biramo i stvari koje ce nas zaboleti.

Da, ljudska mizernost ovog vremena zna da boli, ali sta cemo onda sa onim jos mizernijim ljudima sto svoj bol ne poznaju, sto ga nisu svesni?

-Oni, koji svog bola nisu svesni, ne zive,  ne znaju, ne poseduju u sebi emocije. Emocije koje samo covek zna da kontrolise ali i da im se predaje, onaj ko svoj bol u sebi ne oseca, on je nadjacao coveka, kao emociju, predao se i zalutao u svet u kom vlada cista praznina, cista borba jutra i mraka, ali i on ce patiti. Ne sumnjam ja u coveka koji ne pati. Samo taj covek sa bolom u sebi, sebi uvek dobro zeli.

” Poslednje sto sam ti mogao reci, prijatelju moj, je istina. Zasto nisam upitao si me? Zasto nisam bio previse iskren prema tebi, a kako i sam kazes, zasluzio si. Jesi prijatelju moj, zasluzio si, ne poricem to, ne odbacujem to od svoje lude glave a ni od sebe samog, ali jedini razlog moje lazi prema tebi, prijatelju moj, je upravo sto si ti tu istinu daleko pre svih uocio. Onaj prizor koji sam video, kad si je osetio, nije mi bio prijatan, nisam se osecao toliko dovoljno jakim da nastavim, da zaobidjem ceo jedan krug proslosti i krenem da prepricavam laznu sadasnjost. Uocio sam ja na vreme da mene reci izdaju, da me ni one vise ne obogacuju kao sto je to nekad bilo, gde su nestale ne znam, ko ih je pouzimao nisam svestan, plasim se, prijatelju moj, da cu bez njih i ostati. Svaki mi je dan ovde nalik, poput nekom tinjanu emocija, izlivanja i ponovnog ulivanja istih u mene samog. Jednu emociju dam nekome, drugu sam stvorim i tako mi je svaki dan. Nazivam to procesom sopstvenog mucenja. Razumes sta zelim da kazem kad spominjem tu rec. Da sam vezan od strane samog sebe, da sam sebe lisim divnih emocija koje mozda ne primecujem oko sebe, jer sam slep, zadivljen i predat necem drugom sto mi daje laznu nadu. Sto mi pre od svih govori koliko je moja licnost nesvesna i toliko puta vec prepolomljena da je zaista tesko ponovo sklopiti i predati nekom drugom na upotrebu. Bolest nije, izdaja nije, mozda je nesto poput cudne pojave svih nas ljudi, koji kad tad krenemo ka necem drugom, udaljimo se od sebe ali se i dalje drzimo za ruke, sami sa sobom, strah zajedno da ubijamo. ”

Proslo je nekoliko meseci od kako sam zaboravio na pricu koju smo prepricavali onog dana kada sam osecao da mi je strah zanemeo i da sam sposoban na sledeci korak, na oprostaj od paklenog zova svoje okoline, svojih izmisljenih institucija kojih se plasim, ljudi od kojih strepim ali ne postujem, od glasova koje me raduju ali vredjaju. Svi oni su sada opet tu, pored mene, predani meni samom, shvatili su da im je borba uzaludna, shvatili su i pomirili su se da sam postao sam svoj prosjak. Da sam i dalje zedan stvari koje mi ne mogu ponuditi, da vise ni vodu ne pijem zbog zedji. Ostavili su me po strani. Vodu zatrovali.

Vreme koje smo provodili prepricavajuci nase uloge strepi da se vrati. Zeli da nastavi borbu reci kojoj smo se suprostavljali, koju smo kritikovali onako poput, kritika koje upucujemo svima koje poznajemo, iskrenih i dobronamernih. Nista lose nismo mislili, nisam ni ja nista lose mislio kad sam pred tobom otkrio tajnu svog postojanja, kad sam rekao da sam tu zbog jedine stvari. One koju sam mozda dotakao u sebi, ali put nastavljam, da bi je dotakao i svojim rukama. Ne vidim u tome nista lose, sebe vidim u senci samog sebe, tek cu tada shvatiti da je moja borba vecna i zavrsena. Kad sebe budem pogledao, a u tom pogledu vidim sve sem jedne oronule licnosti koje su pregazile godine, reci i nade. Tek tada cu, prijatelju moj, shvatiti da je sve ovo bilo uzaludno. Tek tada cu shvatiti da sam pobedio sam sebe, a izgubio mozda i poslednji deo svoje mladosti, sve zbog urusenog univerzuma od kog sam bezao.

Do tog trenutka kad sam sebe budem sreo i pogledao, nastavljam dalje, upravo tamo gde sam i stao, kada sam te sreo i prepricao ti pricu koju do sada nikome nisam rekao. Nastaljam dalje, a ti, prijatelju moj, samo jednu stvar treba da razumes, da me shvatis, ohrabris, a ja cu te uvek nazivati prijateljem, mozda i jedinim kojeg sam sreo, slucajno, shvativsi tada da slucajnost ne postoji, da je sve bilo sa jasnim povodom izrezirano, nalik svim pricama koje se dese i postanu deo jedne licnosti. Deo koji je kao nadgradnja potrebna jednom telu, kao hrana duhu, kao san pijancu.

Prizemnosti moja, poslednji plodu moje ubrane ljudskosti, mog postojanja, mog savrsenstva i moje smrti. Ti opaka i nemirna bolesti duse moje, kidas i ubijas poslednje atome nase snage, naseg zivota, suludog podizanja polomljenih nogu, coravih pogleda i skrivene tajne uopstenog naseg postojanja ovde, na ovom mestu u ovom vremenu.

Kako da budem srecan? Kako da se smejem kad sam hodao zemljom posutom djubretom, kad sam gazio po tudjim telima, izbegavao svaku liniju koja mi je presecala put, kako da se okrenem na drugu stranu, a da ne zgazim nekoga, ne ocepim neciji poslednji delic nade, neciji san koji samo zeli da zivi, kako da pogledam to srozano lice koje lezi ispod mene i moli za poslednju sansu. Drugi zivot silno ocekuje, ovaj ga je kaznio, neduzan je on, prizanje ali ne bira zivot, ne bira sudbina one samo postaju posledice. Da koracam dalje ne mogu, snage nemam, ja sam napacen, ja sam umoran i tuzan. Tuga mi je unistila snagu, proizvela grceve u mom telu, osakatila me tamo gde nam je najvise potrebna, presekla poslednje korake. Read the rest of this entry »

Prostranstvo u kom smo se osecali sigurnije nego bilo gde drugde u ovom svetu. Tonovi koji su nam odavali da su sve te stvari zive, nijanse mudro nadvladavale cinjenice da je sve to tu ispred nas, nama opipljivo, ali opet tudje. Osecali smo se tada, tamo na tim mestima da smo imali moc da menjamo te nijanse bas onako kako smo zeleli, bas onako kako smo izmisljali nove snove, tudje brige resavali a svoje zapostavljali i tezili ka tome da je tada i tu na tom mestu, za nas sve stao ovaj svet. Poceo novi, nas i nama sigurniji pocetak iz prostranstva.

Shvatio je tada junak ove price da je doslo vreme odrastanja, ciste ljudske borbe bez krvi, osvete, legalne borbe za individualne poglede na svet. Borbe u kojoj je uvek samo jedan pobednik i gde je izjednacenost odbacena. Jedinka koja nastaje cistom borbom i za klupu, svoje mesto na zemli, jednu klupu u ovom gradu, kojeg je pre svega drmala kriza, sto materijalnih osnova sto ljudskosti  i morala. Odjednom nije vise bilo slobodnih klupa, bilo je, ali tada sigurno nisi bio hrabar i dovoljno jak da prihvatis delic i smestis se na drugi kraj klupe, pored nekog, koga ni ne poznajes. Read the rest of this entry »

Jesen je polako nadolazila. Ista pusta jesen sestu godinu zaredom. Nije mu se cinilo nista drugacija nego prethodna. Ista je bila kao i prethodne. Isti scenario. Postmatrao je kako lisce pada sa drveca, posmatrao je kako se ptice sele u toplije krajeve. Nekad je i on sam zeleo da im se pridruzi. Nije mogao. Zeleo je iskreno da moze da ustane, da moze da pridje liscu i da ga uzme u ruke.

Rumenog lica, krupnih ociju lezao je godinama na istom mestu. Sa tog mesta je posmatrao zivot drugacijim ocima, kroz prozor svoje sobe posmatrao je samo kako se vreme menja. Znao je i kad lipe cvetaju, kad se bagremi suse, kad mladi pticici na svet dolaze. Znao je i da ima snage da se bori sa zivotom, znao je i sta se desava oko njega. On je i dalje lezao i posmatrao kako lisce pada, kako sunce zalazi. Najvise je voleo da gleda ljude kako se krecu, kako koracaju poznatim stazama, kako neki redovno koriste precice i one koji su vecito kasnili negde. Read the rest of this entry »

Ja necu vise biti covek, niti cu posedovati emocije. Posedovacu sasvim drugaciji mehanizam u sebi, nesto sto  niko nece smeti da mi oduzme. Nece to biti nista jako ili opasno, da bi se plasili toga, bice nedodirljivo. Jako ali nedodirljivo, kao prah neceg sto vetar raznosi i sto zajedno sa vetrom raznosi sve oko sebe.

Nisam to ja vise, niti cu zeleti da budem. Ja sam ostao u onom danu, danu pre ovog, danas me vise nema. Kao sto ni ovo sad vise nisam ja. Ovo je prah koji sebi dozvoljava toliko da progovori ali da ostane nem. Da ostanem nem na sve sto se oko mene desava, drugacije ne postoji. Prah koji samo moze da prekrije svaku stvar koja se desava, da obelezi svaki novi dan, da zajedno sa njim utone u san, da se budi zajedno i da se nada novoj zori. Da svane sutra, novo sutra sa novom nadom. Da vreme postane zastitnik nas svih, nas izgubljenih i srecnih, nas nemih al prisutnih, nas svih koji u ovom vremenu traze, svako za sebe samo malo, a biva nam mnogo vise oduzeto. Da se samo jedno jutro probudi zajedno sa nama, tu al opet da nas ne ostavi, da bude uz nas sve do samog kraja. Kraj kao i sve sto dolazi i odlazi, docice ali ce i nas odneti, opet na kraju. Kad te budu upitali, gde si, sta radis tu?, neces znati sta da kazes, jer ces biti nem, no oni se nece ni potruditi da te razumeju, nemaju vremena. Zure, kao sto smo i mi svi jednom i ka jednom mestu zurili, nadajuci se da je to ono sto ce nas na kraju svega i posle svega pokrenuti. Jednostavno, zurili smo, sada ne mozemo da hodamo, sad su nam noge izlomnjenje, grudi su postale pukotine a na oci ne vidimo. Read the rest of this entry »

Upoznali smo se slucajno, sasvim slucajno. Posle smo namerno smisljali silne zavere naseg prijateljstva. Ko je bio uporniji i izdrzljiviji. Meni su uvek prepricavali da su dok su me cekali uvek pricali o posebnom upustvu koje bi nosilo nazivi : ”Kako sa njim”. Ja sam na samom pocetku bio toliko skepcitan sto se tice naseg prijateljstva, da sam ih ponekad toliko gledao krajickom oka i mislio u sebi da li se zaista dobro razumemo ili previse dobro vladaju ironijom.

Ironija je mozda i bila glavna stavka naseg druzenja. Neko pocinje da gradi prijateljstvo tako sto odlazeci kod drugih presvlaci lutke, vozi tudje autice dok je to kod nas islo i suvise lako. Ironicno smo se gledali dok su skrenuti likovi pricali price prethodnih noci provedenih u poznatim clubovima, dok je mafija bunda kako smo nazivali curice sa smera nosom parale oblake sa sve bundicama dok se jos sneg topio. Svima smo nalazili mane, nekim tudjim vrlinama smo se duboko i potajno divili. Tesko ko je mogao da izadje sa nama na kraj, tesko ko se i hvatao u kostac sa nama. Njima se blejanje na klupi kraj sad vec famoznog kanala cinimo totalnim gubljenjem vremena, dok je to za nas znacilo vise o nekog tamo saveta bezbednosti. Na toj klupi su se poceli analizirati likovi pre svega mi sami, posle i sludjenika koji su ulazili u nase zivote. Ta klupa mozda nosi jednu simboliku naseg prijateljstva. Na tu klupu se uvek vracamo. Tamo se uvek nalazimo.

Iako smo svako sa svojim problemom sedali jedno pored drugog, cinilo nam se da je sve to zasto sto drugacije ne moze da bude, posle se ipak trazilo uvek novo zasto i jos novije zato. Sve je na kraju dolazilo pod svoje, svako novo zasto imalo je zato i jos jedno zato. Dok smo mi u dubini duse bili predani tudjim rukama, silama drugih i nasim tuznim putevima, ipak smo bili nasi i jednaki.

Mi smo bili oni sto su svoje ja uvek stavljali ispred svakog novog zakona, a od zakona prirode stidljivo bezali, stavovima se borili za nesto sto ne dolazi tako lako, ako neko drugi ne vidi u tome dobru priliku. Mi smo bili tuzni ali i dalje svoji. Sami. Read the rest of this entry »

”Odakle si”?

Cutao sam, nacinjao sam usnu i mislima bezao na to mesto, tamo gde sam rodjen, kako da objasnim odakle sam?Kako da kazem odakle sam? Da li sam ja deo tamo neceg sto vise ne postoji, da li sam ja deo ono sto se pomerilo u stranu, sto se nije stopilo i nestalo. Mozda sam deo kukavicluka, mozda sam i iz postojbine gde su svi plavi i visoki, upalih ociju, izduzenih brada, tamo gde su senke, gde noc traje godinama, gde se zivot naziva prilikom.

Evo tu ti je sve, pruzio sam dlan. Tu je sve moje obelezeno, nema ni traga od zulja ali su tragovi i te kako vidljivi. To je moja saka, moje sve, tu sam ja, to sam ja. Tanka koza, jos tanje kosti, da ih stisnes, popucale bi, ne od bola, ne od jacine vec od toga sto se neko zaista usudio da ih dotakne. Sa ovom sam sakom prvi put dotakao majku, drugog nisam imao uz sebe, sa njom sam prvi put uzeo olovku u ruke. Pisao sam, pisem i danas, sa njom se i rukujem sa pojedincima koje volim. Ne rukujem se ja sa svima, hteo bih ja al nece ona. Ni sa tobom se nisam rukovao, hteo sam ja al nije htela ona. Read the rest of this entry »

Proslo je vreme nestasnog odlaska iz jednog dela u drugi deo jedne licnosti. Proslo je vreme kad sam zajedno sa izgubljenim glasovima tuznno razgovarao. Prepirali smo se i nadjacavali. Nikad se nisam izborio da budem najglasniji, pobedjivali su me i cutanjem.

Bio je pakleni dan, vedar a tezak. Tek se i po koja radnja mogla obaviti, a da se ne preznojis ili da se bar na svaki minut ne okrenes i polozis u horizontalu. Gledas u nesto sto nema kraja, a sam okvir pokazuje da je mizarno, da i nije za posmatranje. No mami te, ne da ti mira i ne da ti da se otrgnes, posle vise i ne pokusavas. Nije stvar u tome da ne zelis, vec ti je preslo u naviku. Zivis jedan deo sa tim, otpozdravljas kao da i ono ume da govori. Prebacujes sve svoje neuspehe, imas uvek nekog kome ces da saspes svu zagadjenu paprat svog ploda. Read the rest of this entry »

Nisam spreman za borbu sa vremenom, nisam spreman ni za kakve puteve koji vode u nepoznato. Evo me ovde, na samom dnu. Sedim sam, zivim sam, cekam i dalje na novo jutro. Nesto pak svezije od proslog, jucerasnjeg jutra, bez izgubljenih emocija pripijenih uz blagi vetar. Ne zelim da osecam tudje emocije, zelim budjenje svojih, tamnih, davno potisnutih.

Moj put je dugacak, nazire se iz dana u dan sve duzi i duzi. Kraja mu nema, samo ja potajno gajim nadu da ce mu kraj ipak doci. Da cu se jednom probuditi na samom kraju i sebi reci da nije vredelo truda. Truda i nije bilo, kakav je trud sedeti i cekati na nesto sto ne postoji. Lakse je tako ustati, premestiti se i  poceti da cekas na nesto sto zaista postoji i sto je postalo igrom slucaja deo tebe. Malo, sicusno, sto ne mozes da dodirnes, a osecas. Davno je proslo moje sanjarenje, davno su prosla i vremena uzaludne samoodbrane od tudje emocije. Sada, tu kad sednem pomisljam samo na jedno, na ceznju, na radost ceznje. Misli obuzdane svakakvim defileima izgubljene duse. Niko ni ne pita sta je sa njom, pitaju samo kako si. Sta i reci na takva pitanja, a slagati ih. Ceznju ne mogu ni slagati ni sakriti, vec joj se samo mogu prepustiti. Read the rest of this entry »