Urbani Picvajz

Upoznali smo se slucajno, sasvim slucajno. Posle smo namerno smisljali silne zavere naseg prijateljstva. Ko je bio uporniji i izdrzljiviji. Meni su uvek prepricavali da su dok su me cekali uvek pricali o posebnom upustvu koje bi nosilo nazivi : ”Kako sa njim”. Ja sam na samom pocetku bio toliko skepcitan sto se tice naseg prijateljstva, da sam ih ponekad toliko gledao krajickom oka i mislio u sebi da li se zaista dobro razumemo ili previse dobro vladaju ironijom.

Ironija je mozda i bila glavna stavka naseg druzenja. Neko pocinje da gradi prijateljstvo tako sto odlazeci kod drugih presvlaci lutke, vozi tudje autice dok je to kod nas islo i suvise lako. Ironicno smo se gledali dok su skrenuti likovi pricali price prethodnih noci provedenih u poznatim clubovima, dok je mafija bunda kako smo nazivali curice sa smera nosom parale oblake sa sve bundicama dok se jos sneg topio. Svima smo nalazili mane, nekim tudjim vrlinama smo se duboko i potajno divili. Tesko ko je mogao da izadje sa nama na kraj, tesko ko se i hvatao u kostac sa nama. Njima se blejanje na klupi kraj sad vec famoznog kanala cinimo totalnim gubljenjem vremena, dok je to za nas znacilo vise o nekog tamo saveta bezbednosti. Na toj klupi su se poceli analizirati likovi pre svega mi sami, posle i sludjenika koji su ulazili u nase zivote. Ta klupa mozda nosi jednu simboliku naseg prijateljstva. Na tu klupu se uvek vracamo. Tamo se uvek nalazimo.

Iako smo svako sa svojim problemom sedali jedno pored drugog, cinilo nam se da je sve to zasto sto drugacije ne moze da bude, posle se ipak trazilo uvek novo zasto i jos novije zato. Sve je na kraju dolazilo pod svoje, svako novo zasto imalo je zato i jos jedno zato. Dok smo mi u dubini duse bili predani tudjim rukama, silama drugih i nasim tuznim putevima, ipak smo bili nasi i jednaki.

Mi smo bili oni sto su svoje ja uvek stavljali ispred svakog novog zakona, a od zakona prirode stidljivo bezali, stavovima se borili za nesto sto ne dolazi tako lako, ako neko drugi ne vidi u tome dobru priliku. Mi smo bili tuzni ali i dalje svoji. Sami. Read the rest of this entry »

”Odakle si”?

Cutao sam, nacinjao sam usnu i mislima bezao na to mesto, tamo gde sam rodjen, kako da objasnim odakle sam?Kako da kazem odakle sam? Da li sam ja deo tamo neceg sto vise ne postoji, da li sam ja deo ono sto se pomerilo u stranu, sto se nije stopilo i nestalo. Mozda sam deo kukavicluka, mozda sam i iz postojbine gde su svi plavi i visoki, upalih ociju, izduzenih brada, tamo gde su senke, gde noc traje godinama, gde se zivot naziva prilikom.

Evo tu ti je sve, pruzio sam dlan. Tu je sve moje obelezeno, nema ni traga od zulja ali su tragovi i te kako vidljivi. To je moja saka, moje sve, tu sam ja, to sam ja. Tanka koza, jos tanje kosti, da ih stisnes, popucale bi, ne od bola, ne od jacine vec od toga sto se neko zaista usudio da ih dotakne. Sa ovom sam sakom prvi put dotakao majku, drugog nisam imao uz sebe, sa njom sam prvi put uzeo olovku u ruke. Pisao sam, pisem i danas, sa njom se i rukujem sa pojedincima koje volim. Ne rukujem se ja sa svima, hteo bih ja al nece ona. Ni sa tobom se nisam rukovao, hteo sam ja al nije htela ona. Read the rest of this entry »

Proslo je vreme nestasnog odlaska iz jednog dela u drugi deo jedne licnosti. Proslo je vreme kad sam zajedno sa izgubljenim glasovima tuznno razgovarao. Prepirali smo se i nadjacavali. Nikad se nisam izborio da budem najglasniji, pobedjivali su me i cutanjem.

Bio je pakleni dan, vedar a tezak. Tek se i po koja radnja mogla obaviti, a da se ne preznojis ili da se bar na svaki minut ne okrenes i polozis u horizontalu. Gledas u nesto sto nema kraja, a sam okvir pokazuje da je mizarno, da i nije za posmatranje. No mami te, ne da ti mira i ne da ti da se otrgnes, posle vise i ne pokusavas. Nije stvar u tome da ne zelis, vec ti je preslo u naviku. Zivis jedan deo sa tim, otpozdravljas kao da i ono ume da govori. Prebacujes sve svoje neuspehe, imas uvek nekog kome ces da saspes svu zagadjenu paprat svog ploda. Read the rest of this entry »

Nisam spreman za borbu sa vremenom, nisam spreman ni za kakve puteve koji vode u nepoznato. Evo me ovde, na samom dnu. Sedim sam, zivim sam, cekam i dalje na novo jutro. Nesto pak svezije od proslog, jucerasnjeg jutra, bez izgubljenih emocija pripijenih uz blagi vetar. Ne zelim da osecam tudje emocije, zelim budjenje svojih, tamnih, davno potisnutih.

Moj put je dugacak, nazire se iz dana u dan sve duzi i duzi. Kraja mu nema, samo ja potajno gajim nadu da ce mu kraj ipak doci. Da cu se jednom probuditi na samom kraju i sebi reci da nije vredelo truda. Truda i nije bilo, kakav je trud sedeti i cekati na nesto sto ne postoji. Lakse je tako ustati, premestiti se i  poceti da cekas na nesto sto zaista postoji i sto je postalo igrom slucaja deo tebe. Malo, sicusno, sto ne mozes da dodirnes, a osecas. Davno je proslo moje sanjarenje, davno su prosla i vremena uzaludne samoodbrane od tudje emocije. Sada, tu kad sednem pomisljam samo na jedno, na ceznju, na radost ceznje. Misli obuzdane svakakvim defileima izgubljene duse. Niko ni ne pita sta je sa njom, pitaju samo kako si. Sta i reci na takva pitanja, a slagati ih. Ceznju ne mogu ni slagati ni sakriti, vec joj se samo mogu prepustiti. Read the rest of this entry »

…Sunce. Vidi sunce kako przi. Kako vazduh gusi…

Grubo i ubedljivo. Nema sta, zamisljas masu, a ti sam,tu, ispred svih. Polako, ali uverljivo. Ponosno iako i sam verujes u izreceno, ubedjujes, nadas se da ce biti obostrano. Tvoja uverljivost i njihova paznja. Predas se, onako, sav, ceo. Pretvoris se u emociju, postanes delic vazduha koji uzdisu, prodires kroz njih, tek onako, samo da bi bilo obostrano.

”Nemoj ponovo. Znas i sam da me tvoja poezija ubija u pojam.”- grubo ali ne i dovoljno uverljivo. Tek onako da bi bilo izreceno. Drugo sta nije bilo pri umu. Cisto, jasno i emotivno. Zar samog glasa tek prozran odbojnoscu. Izgovoren i ostavljen. Rec izgovorena, pogled zalutali. Tamo u vodu, daleko, mozda i kroz nju pa sve do samog dna. Tek da se proviri zeljom, da se spazi razlika izmedju dna i povrsine. Read the rest of this entry »

Tri grada a, milion dusa. Dva dana, a jedan trenutak.

Moje ideje, tvoji stavovi ni da se podudare. Ni da se lancano pripoje. Tvoje sutra je moje za deset godina, ni toliko. Moje knjige otvorene tvoje vec davno zaboravljene. Naslov znas. Moje ispijeno tvoje nikad dotaknuto. U cemu je problem ovde? Da li se ikako mozemo podudarati, sto nam je zajednicko osim sto smo ljudi? Ja tezak kao kamen, kao svako novo zasto, ti kao prosecni odgovor zato. Lepa je to iluzija, no gde je stvarnost, gde je opipljivost, ne ide to tako lako.

…..

”Zasto se nerviras? Ja mislim da se nerviraju samo idioti, ono kojima nesto fali u glavi, koji nemaju nista sem nerviranja. Pazi! Pogledaj mene, jel mi fali nesto? Ne. Naravno da mi ne fali, mada i ako mi fali necu ti reci, necu ni priznati. Cemu to? Svejedno necu dobiti na lepe oci.”- govorila je uvek jedna osoba meni bliska. Ponosno sa dozom razocarenja u tom trulom ponosu. Znala je da zivi zivot dvadesetprvog veka, znala je da je dobra onoliko koliko je teska. Nije marila da je previse laka u svemu tome. Odbacivala je cinjenice, dodavala se sa nama samo sa dozama iluzija i prezivela. Mi nismo! Read the rest of this entry »

”Tad se svi predaju. Svi potonu. Nestanu. Nisu ni svesni sta propusaju. Imaju pravo na beskonacnu patnju,da ih niko ne vidi, da ih niko ne oskranavi. A oni tako lako odlaze? Zasto je to tako?”

”Nemoj mene da pitas, ja uvek odem rano, a ne znam sta ti cekas? Mislis da ce ti ta noc nesto doneti? Sta uopste i trazis u njoj? Gde se uopste i nalazis u njoj.”

”Tu sam.Tu.”-Pokaza na predeo grudi.

Nije svejedno prepustiti se jednoj noci, nije lako uputiti se u nju znajuci da je tu odmah posle nje i druga.Ne poklanjaj joj se ceo. Sutra ces se traziti u delovima. Moraces da skupljas delice svoje duse, deo sebe, svoje tuge, a neces znati gde je. U kojoj je noci zalutao, sa kojom je nestao. Read the rest of this entry »

Prvo su se price prepricavale po skolskim dvoristima, posle po parkovima, kafanama ali nekako se uvek vratimo na oblizne klupe. Klupe uz same kanale. Ono isto drustvo, svi poznati al uvek sa novim pricama. Drugacijim snovima, drugaciji nego oni sto su bili juce. Neki stagniraju na istim, neki su pak planove promenili. Nove reci, novi izrazi samo su lica ista. Samo su face tu da nas podsecaju da je zapravo sustina ista, samo poruka drugacija. Ili bi trebala da bude drugacija…

”Zivot ti je ono, sranje!” - uzviknula je i zastala. Verovatno vise nista i nije imala da kaze. Nastavila je monolog, sama sa sobom, monolog uz cudne izraze lica. Imala je samo toliko godina da joj je zivot vec bio bolna tacka. Znala je da uvek bude u svom telu, da uvek odreaguje na pravi nacin, samo nije znala da nastavi niz, prokleti niz reci o zivotu. Niko tu nije znao da prica o pravom zivotu, o njegovoj sustini. Iako smo ga svi dobro poznavali, samo smo se dicili nekom poukom koju smo eto, reda radi, ponekad i znali izvuci. Read the rest of this entry »

Postelja kao mesec. Tanka, siroka jedva da se moze dodirnuti.Pod njom je masta. Pod njom su i mrvice hrskavog hleba, toplog. Tu se cuje jos uvek pucketanje gramofonskih ploca jedne druge mladosti. Zvuk prati vec ispisane reci. Toj drugoj mladosti sam se prepustio. Utonuo u istu. Prepustio se jednom drugacijem vremenu. Noseci drugacije emocije. Pricajuci drucagije price, smejuci se drugacijim smicalicama.Ne traje dugo, uvek se nadje jedna surova sitnica koja te trgne, koja te zbaci na kolosek realnog. Stisnes zube. Read the rest of this entry »

Ne slusa me zelja, izdaje me svest, trazim po mraku razbacane stvari da ih slozim na mesto. Previse su zalutale. Skupljam jednu po jednu, skupljam iscepkane stranice iz novina, skupljam kutije cigareta, pakujem papire, izbledele skripte, slazem i osecanja. Zasto ih uvek po noci azuriram, teram na svoja mesta, pravim red? Zasto mi je preko dana toliko to dosledno, da isti bez njih razbacanih ne mogu da zapocnem?

Dok ih slazem, bacam, prebiram razmisljam o osecanjima, kako cu njih da slozim. Kome cu njih da bacim, koje da izaberem. Jedno sigurno ne mogu da izbacim, ne mogu da unistim, iako stoji na papiru. Stoji upisano velikim slovima. Jedno vreme. Vreme kao pokazatelj pocetka neceg lepog, verovatno lepog, za zaplete je rano, a o raspletima je suludo i razmisljati. Nekako je tacno upisano, citko stoji, kao da se nije osetilo u trenutku pisanja drhtanje ruke. Mozda je, dok se pisalo, bilo previse sigurnosti. Read the rest of this entry »